Jedno divno veče i opet ništa

Nova godina, kao što joj i priliči, unela je malo novine u moj život. Odakle da krenem, kad toliko toga želim da napišem?

Osobito srećan dan za mene bio je 4.1. (subota) kad sam bila u društvu prijatelja moga srca i mog brata. Sve je bilo nekako prirodno i neusiljeno, dok smo razgovarajući išli na igranku. Iako smo imali puno da pješačimo je sam želela da to traje čitavu noć, da samo budem u društvu tog momka. Sav moj nemir koji se skupljao u mojoj duši danima i mesecima, nestao je kao rukom odnešen i to samo zbog prisustva tog momka. Osećala sam se blaženo i preporodjeno, a samo zato što on čudotvorno deluje na mene.

Tokom noći uživala sam u svakom trenutku i pogledima upućenim sa svih strana, samo mi se jedno pitanje vrzmalo po glavi: da li ćemo se i kući vraćati zajedno? Ako vas interesuje, a mene je, bogami, interesovalo, odgovor je potvrdan. No, da ne duljim  i ne širim, bilo je to divno veče. Ni on, ni ja nismo pričali nešto što bi onog drugog nerviralo, tako da su njegove osobine koje meni smetaju i moje koje smetaju njemu ostale neispoljene. A o tim osobinama ću kasnije žvrljati.

Narednih dana radila sa sestrom što mi je davalo saznanje da ne gubim vreme, koje mi je potrebno. Od svega na svetu najviše mrzim dosadu, lenčarenje i gubljenje vremena, tako da mi je taj privremeni rad pružao nužnu aktivnost i stalno potrebno samodokazivanje. Dolazila sam u kontakt sa raznim ljudima, a s jednim od njih sam malo i flertovala.

Medjutim, najvažnije je to što sam “svog” mladića vidjala svaki dan i imala uvida u njegova kretanja. Najviše me nerviraju njegove solidarnosti i želja da svakom pomogne. Lepo je od njega što je humanista i altruista, ali ne volim kad svoju solidarnost usmerava u mom pravcu. Ne znam zašto, ali verujte da on nastoji mojoj porodici pomoći u svakom pogledu, a što dokazuje pozajmljivanje novaca i druge solidarnosti s njegove strane. Medjutim, zabrinuta sam zbog radikalnih promena na njemu, ili u njemu. Nekako je hladan i dalek, ništa ne pokušava za poboljšanje naših odnosa, više mi ne laska, ne hvali me, i uopšte, ne obraća se meni, kao da ne postojim. Uvek j amoram prva da progovorim i da ga nešto pitam, podstičem. Zbunjena sam tim njegovim ponašanjem i odmah se u meni javi sumnja da mu više i ne značim mnogo. Ne bih se začudila da je tako jer mi se previše čini da ovo nešto što postoji izmedju nas sve više bledi. Desiće se ono što mora, bez obzira koliko se ja borila protiv toga

Komentariši