Sudbina

Petak.
Samo Bog zna, ako ga ima, koliko patim. Bez ikakve nade, bez ikakvog cilja, živim u ovoj ludoj kući. Sada sigurno znam da nemam nikog, da su mi svi, u ovoj kući, i van nje, neprijatelji. Majka, koja je to samo formalno, viče na mene, drži mi pridike neprestano, otac – stara priča, non-stop pije i kao takav ne moće biti ni rodjak, a kamo li nekome otac; sestre me iskorištavaju, pa radim i njihove poslove, a što se brata tiče, jedno je sigurno: sve više ga mrzim.

Ni sama ne znam kako se desilo da nekog koga sam najviše volela u porodici, počnem sve strasnije da mrzim. Još uvek ne govorim s njim i znam da je to detinjasto, ali moja tvrdoglavost mi ne dozvoljava da se pomirim s njim. U stvari, nemam nikakve volje da to učinim. On više ne postoji za mene.

Eto, potpuno sam sama na ovom svemu. Dok rat u Jugoslaviji još uvek besni, u mojoj duši sve je opustošeno. Kao da je hiljadu vojski i hiljadu ratnika pregazilo moju dušu, pa sad, onako ranjena, čeka svoju sudbinu. Još uvek sam polumrtva i još uvek kad da sve sanjam. Pred mojim očima odigravaju se scene i scene, a ja samo posmatram sve oko sebe sa nekom zaspalom ćutljivošću, nesposobna da bilo šta menjam. Oko mene sve gadosti i ružne stvari, vika i galama, svadja i netolerancija, a sve to na moju dušu, posle vojske i ratnika, pada kao najžešća borba, kao razarajuća granata.

Ne verujem da mi je ijedan živac ostao čitav. Ja sam vam, dragi moji, jedna najneurotičnija osba. Sada sam potpuno uverena da nikad neću moći normalno živeti, nikad normalno ponašati, nikad normalno disati. Biću vuek neko ko je pao s Marsa, pa nikako ne može naći pravi način življenja na novoj planeti. Biću uvek rastrzana na sve strane, rastrešena, čudak za svoju okolinu. Svi će krišom gledati u mene i s podsmehom konstatovati da nisam normalna.

Evo, već sada se ne znam savladati. Drski ton me ne napušta, svadjam se sa svima. I kad me neko od ukućana nešto lepo zapita ja ne znam lepo odgovoriti, nego se derem i bežim u sobu. Čini mi se da nema izlaza iz mog lošeg psihičkog stanja. Pokušavala sam radom da odagnam tamu i namrštenost svoje duše, al’ uzalud. Počela sam naglo da starim, poružnjela sam. Dok moje bivše drugarice uče, razasute po mnogim fakultetima, dok neke spremaju ručak svojim muževima, a neke rade u svojoj radnji, ja bolujem. Da, da, dobro ste pročitali, bolujem. Ali, budite uvereni, bolest duše je gora od svih bolesti.

17:00
A onaj mladić? Da, beše u mom životu jedan mladić… Čini mi se da se sve to s njim i sa mnom zbilo tako davno, davno, pre hiljadu godina.  To je već izbledela stvar. Nisam ga videla 15 dana, ali moj mozak, moja duša učinili su od tih 15 dana 15 godina, izbrisali ga iz sećanja, čar onih zajedničkih trenutaka zamenili ravnodušnošću.

Ne znam više kako to izgleda radost ponovnog susreta i nije mi stalo da znam. Mozak, naviknut da misli na njega, i dalje to čini, no šta od toga. Zar mi je stalo do ljubavi? Ni do čega mi više nije stalo. Nemojte misliti da u ovoj ludoj kući ima neko ko bi hteo da se oženi ili uda. Ovde svako živi na svoj način, a samo nam je mržnja zajednička. Mrzimo sebe! A kad mrzite sebe, zar možete voleti nekog drugog?

Da sam pošla s tim mladićem, možda bih se otrgnula iz ovakvog porodičnog stanja. Radovala bih se susretima s njim, tolerisala porodične svadje, imala nade… Ali, ali…

Zar bi meni moja urodjena patnja dozvolila radost, zar bih mogla da volim? Neka nevidljiva sila upravlja mnome i gura me tamo gdje ću upoznati samo tugu, patnju, jad. Nikad ne izlazim na pravi put, put sreće i radosti u životu. No, ko zna, možda to i nije pravi put za svakoga, možda je moj pravi put put patnje i neprestane borbe.

Komentariši