Opuštanje i neizostavno razmišljanje

Četvrtak. Ne znam kako da započnem ovo što trenutno imam na umu da napišem. Možda ovako: Na svim stranama nagoveštaji rata, nervoza, napetost, ludilo. Sprema se gradjanski rat koji niko ne želi, bar po onome što vidimo i čujemo na televiziji. Dakle, kola u kojim se nalazi “Jugoslavija” krenula su niz brdo i niko ne zna da li će se zaustaviti bar na ivici kolapsa. Ali, mog baksuzluka! Čim je sve počelo da nazaduje, ja počela da napredujem. Izgleda da mi ovaj sveopšti haos odgovara. Eto, ja sam va se potpuno opustila, živim dembelijski i sve mi ravno do mora, do mog razmišljanja. Naravno, moje razmišljanje teče prema moru, jer mu je tu cilj gde se zaustavlja i počiva.

Ne razmišljam više o svom jadnom životu, o nesreći u mom daljem školovanju i nesreći u ljubavi, živim pomalo i pomalo radim. Ne mogu se pohvaliti da je to neki specijalni život, ali zadovoljna sam. Pokušavam da radom postignem ono što mi odgovara. Bavim se sportom, bar kućnim: vježbam jogu i tehnike disanja, vezem goblen, perem sudje i spremam sobe. Kažem, nije to neki “bogati” život, tj. život ispunjen raznovrsnostima, ali za sada mi sasvim odgovara i ovakav. Izgubila sam onaj već uočeni žar za pisanjem, jer nastojim da se odmorim od svega. Vremenom bih želela da steknem brojna znanja koja bih upotrebila u svojim delima. Sad mi je najvažniji odmor kojim bih stekla puno strpljenja i volju za rad.

Još uvek često mislim na jednog mladića. On je trenutno s mojim bratom na privremenom radu na moru (do koga je meni sve tako ravno). Čas mi se čini da sve ono što postoji izmedju nas tako munjevito bledi i nestaje, čas osećam da smo vetani sve jače i jače jedno za drugo. Ne znam šta on oseća, ali bih to volela .

Nalazim se u velikoj dilemi: da li bi nešto izgubila kad bih sada, dok imam priliku, sve prekinula ili šta bih dobila da konačno podjem s njim? Kako da je rešim? Ne znam!

Sad se osećam tako blaženo i sve mi je svejedno, pa bih sa lakočom mogla sve da izbrišem iz sećanja i zaboravim tog mladića. Ili mi se samo tako čini? Da li sam ga volela i da li ga još uvek volim? Ne, u ovakvom stanju stvarno ne znam. Ipak, on je bio moja prava prva ljubav. Da, da, bilo je više tih prvih ljubavi u mom slučaju, ali su to bili samo nagoveštaji nečeg nepoznatog što ne bih smela nazivati ljubavlju. To su, zapravo, bili stariji ljudi koji su mene, malu naivku, impresionirali svojim znanjem i isprobanim nekim metodama iz iskustva. Sve gluposti!

Ali, taj mladić! On me nije ničim impresionirao. Sve je bilo spontano: laskao mi je, zauzimao zaštitnički stav prema meni, pomagao mi (mada je bio nesvestan toga), jednostavno, voleo me je, što ne mogu reći ni za jednog od svojih prethodnih miljenika, Nisam baš sigurna, ali iz onoga što je pokazivao prema meni porosto osećam da me je voleo ili bar sažaljavao. Moža je dobar glumac, ali neke stvari, jednostavno, nije mogao sakriti ili odglumiti.

Bilo kako bilo, sada ga nema u mojoj blizini. Deli nas prostor i vreme koje nam je, bar što se mene tiče, potrebno da u njemu ispitamo svoje osečaje i dali nam je, u stvari, stalo da naša veza uspe. Ja malo pre rekoh da mije on prva ljubav, a takodje i da ne znam da li ga volim. Pa, šta sam onda time htela reći? Ako je on moja ljubav, onda bi, do djavola, trebala i da ga volim. Ma, šta ja znam, sve sam zamumuljila i ni s čime nisam načisto.Hoće li mi ikad išta biti jasno?

Uzalud se mučim da odgonetnem neke činjenice u vezi sa samom sobom. Najbolje je ostaviti sve vremenu nek sa ono muči s time, zar ne? Volim ili ne volim? Odgovor molim!

Komentariši