Opet štrajk

Počeo je juče, a meni već dosadno u ovoj mojoj tamnici. Ko zna, možda više nikad neću ići u školu. Možda je ovo kraj, kraj boljeg života koji to nikad nije bio. Možda sam osudjena da u budućem životu budem u ovoj ukletoj kući, povlačim se po njoj kao senka i tu istrunem, očekujući da se ponovo uključim u društveni život. A znam, ne mogu živeti tako, ja moram da izlazim u društvo, ja moram da radim, da budem korisna, da se osećam nezavisnom… O, Bože, hoću li to ikad doživeti? Ili ću potpuno nezapažena živeti u ovoj provinciji i umreti zaboravljena? Ne, samo to ne! Želim život, želim da se istaknem, želim da živim, do djavola. Kad ću već jednom početi da živim? Devetnaest mi je godina, a još nisam počela da živim, još nisam isprobala pravi ukus života. Smešno, zar ne?

Ljubav? Hm, pa ništa. Dva meseca otkako smo sklopili sporazum prošlo je brzo, ali rezultata još nema. Izgleda da on puno voli da smišlja planove. No, o ljubavi ne bih trebala da pišem, jer to je tako nevažno. O, glupačo, nevažno ti je zato što ti trenutno ide dobro (on te ponovo juri),  a bilo bi važno da te je zapostavio. Eto, takva si ti, Jasmina!

Ma, ne, nisam takva! Do djavola, zar ne mogu sama sebe razumeti? Važno mi je i to šta se dogadja u ljubavi, ali zar ne vidiš, ti, moja dvojnice, da imam i previše drugih problema? Zar ne vidiš da se borim sa životom, sa surovostima svih vrsta? Preda mnom je jedan veliki korak, pretkretnica, kako že to da izgleda? Završavam školu, srednju, i želela bih na faklutet. Ali, moje želje su daleko od realnosti. Nikad se ne ispunjavaju. A tako bih volela da nastavim štkolovanje, jer s ovom školom koju završavam, neću dobiti nikad zaposlenje.

Komentariši