Kula od karata

Nemam volje da pišem, a i nema bogzna šta. Umjesto da me konačno usreći, Medo me sve više unesrećuje, često razočara. a ja sebe hvatam kako se pitam da li ga, u stvari, još volim.

Sve manje ga razumijem.
Postao je nekako licemjeran.
Reče kako  sam ga dugo vremena pritiskivala, čekajući kad će izjaviti “datum”. Povrijedilo me i razočaralo. Rekla sam mu da sam se samo nadala da će i on željeti isto, pa i taj datum kad ćemo konačno biti skupa. Rekla sam mu kako njegovom tipu ljudi bi više odgovaralo da im se naredjuje, a ne pusti neograničena mogućnost biranja.

Njegova neodlučnost i previše kolebanja nikad ga ne bi dovelo do toga da me zaprosi. Nikad od njega ne dobih nikakav nakit, a kamoli zaručnički prsten. Ne mogu reći da nisam svo vrijeme, još od početka naše veze sumnjala da od nas može išta biti. Ali sam se, ipak, nadala.

I evo… došlo je vrijeme da konačno sama sebi priznam: Uludo sam se nadala. Medo nije osoba za koju sam ga zamišljala. Nije ono moje “muško” za koga sam mislila da će mi biti oslonac, prijatelj i muž u životu. I suze su presušile, pa ovo pišem tek onako. Odavno mi je poznato. Još jedan slabić…

Još jedna izgubljena duša koja zahtijeva sve od drugoga, a nije u stanju ništa da da. Polako, polako, kao kula od karata, porušiše se moji snovi… Snovi o Medi i životu s njim…

Depresija

Komentariši