Čežnja

Nedelja.
Čekanje.
Dugo nisam pisala o svojim jadima čekajući da se desi nešto što je, stvarno, vredno da se zabeleži. Nije se dogodilo ništa. Stara priča. Još uvek beznadje i seta. Još uvek neprestano mislim na jednog momka. Ni trenutka mira ne pronalazim za radost i sreću.  Mojim se osećajima pridružilo još jedno: čežnja da budem s njim. Moje želje su daleko od ostvarenja. On više niti dolazi mojoj kući, niti prolazi kraj nje. Ne vidjam ga često kao pre. Sve smo dalje i dalje iako ga volim sve više. Za sve je kriv brat. On se posvadjao sa svojim dugogodišnjim drugom i to je najteže, izgleda, palo meni. Nema izgleda da će se pomiriti. Još uvek strepim ili priželjkujem da sam ja razlog njihovom sukobu. Bijesna sam na brata. Čak ni ja ne govorim s njim. Pa, šta misli, ko je on? Neko ko može da upravlja tudjim životima? E, što se mene tiče, neće moći! Još ranije sam primetila da me omalovažava u prisustvu tog momka, da me isteruje iz sobe zbog njega, ali sam sve to tolerisala. Sada je svemu tome kraj. Živeću kako meni odgovara.

Komentariši