29.12.1990
Nova godina na pragu. Samo što ne udje unutra. Ja nesrećna. Kao i uvek. Škola i monotonija. Moram da učim mnogo za ovaj praznik i da mirne duše dodjem na odmor. Ništa se nije promenilo u vezi sa svim. Još uvek distanca izmedju Ede i mene i još uvek impresija izazvana profesorom.
Negde oko 21.00
Jasmina, ko je to?
Rodjena sam u prilično siromašnoj radničkoj porodici, na Drumu. O onom vremenu pre polaska u školu nema puno da se piše. U stvari, i ne sećam se mnogo od toga. Znam samo da sam se , kao i sva deca, puno igrala, ali se još onda moglo primetiti da ću biti “od nauke” i vezana za školu i učenje, s obzirom da sam, kako mi kažu, naučila pisati u 4-toj godini. A onda sam, kad je vreme došlo, pošla u školu. Obradovala sam se tom polasku, ali zbog svoje osetljivosti i stida, gotovo da sam zaplakala prvi dan u školi. Bilo mi je beskrajno teško kad me majka ostavila u tom nepoznatom prostoru, medju nepoznatom decom i učiteljicom. Možda je sudbina htela tako da dobijem baš neku strogu učiteljicu koja će me svojom strogošću terati da učim.. jer sam je se plašila.
To učenje iz prvih školskih godina će se nastaviti i kasnije, i evo, još uvijek traje. Pa, iako je bila tako stroga i neumoljiva ta moja prva učiteljica, ipak bih možda njoj trebala zahvaliti što me uputila na učenje i sticanje znanja.
Vreme od provog do četvrtog razreda osnovne škole prohujalo je s vihorom, kako to obično biva sa svakim vremenom. Sećam se da sam odmah po dolasku iz škole prihvatala za svesku i knjigu i pisala domaće zadatke. Po tome sam bila poznata i moja majka se hvalila mnome. U to vreme imala sam prilično mnogo drugarica s kojima sam se igrala i provodila vreme. Tek kasnije sam zaključila da su me sve te tobožnje drugarice, neke manje, neke više, mrzele. Dok su izigravale neke dobrotvorke u njima je ključala neka zloba i pakost. Bilo im je krivo što sam bila bolja učenica od njih, pa su nastojale na razne načine da mi naude. Navodile su me na to da verujem u prazno, govoreći mi da će mi umreti majka ako npr. ne bacim kamen kad mi mačka predje preko puta. I slične gluposti. Možda moje sujeverje vuče svoje korenje baš iz tog vremena, jer se ne oslobadjam lako nečeg što duboko usadim u svoju osetljivu dušu.
Medjutim, to druženje se brzo završilo. Izgubila sam ih sve i ostala sama. Bila sam usamljena i čeznula za društvom, baš kao i sada, ali nisam htela da se vraćam na staro i dozvolim sebi da me i dalje prave glupom. Dakle, preostala mi je još samo škola, druženje sa školskim drugaricama i učenje. Prihvatila sam to i krenula dalje.
Stalno mučena siromaštvom, ja sam sve više grlila svoju knjigu. Bila sam uvek mršava, slabo obučena i nikad srećna. Oduvek sam mislila da sam “niko i ništa” i stalno sebe terala da nešto radim i istražujem. Iz ljubavi prema muzici počela sam da zapisujem tekstove pesama narodne muzike i to je bio kao neki hobi. Za 3-4 godine sakupila sam oko 1000 pesama raznih pevača i još uvek nisam bila zadovoljna sobom. Počela sam prikupljam razne proizvode ljudskog uma, kao npr. viceve. Naravno, volela sam humor, a i sad ga volim, pa sam skupljala sve duhovito i smešno. Pa, onda, pisala sam i pesme, svoje svojcate, ali se, ipak, pred samom sobom nisam proslavila. I tako stalno.
No, vratimo se malo u prošlost. Kad sam završila četvrti osnovne i pošla peti, moja rigorozna sudbina je opet stupila na scenu. Odlučila je da me ponovo prate neki ljudi opasne ćudi. Moja razrednica je bila kopija moje prve učiteljice. Proganjala nas je “k’o Bog djavola” i tako uspevala da kod mene izazove “volju” za učenjem. U stvari, to je bio strah. Strah me terao da učim. Ima li neko ko me nije maltretirao u ovo malo mog života? Svako je hteo da istera svoje, a baš ga briga kako će nama biti. Sve nepravda do nepravde. Sve strah i sve moranje.
Što se tiče mog vaspitanja, znate kako stvari stoje. Moji roditelji su, hvala Bogu, dobili nas 5, a kako sam ja rodjenja negdje medju zadnjima, to sam i dobijala prema svom statusu, dakle, gotovo najmanje. I od ljubavi, i od vaspitanja, i od hrane i svega ostalog. Dobijala sam trunčicu. Odavno sam prepuštena samoj sebi i sopstvenom vaspitavanju. Sad uvidjam da se nisam dobro vaspitala, pa sam sada na popravnom vaspitavanju. Nastojim da se prevaspitam.
21.12.1990.
I uvek je tako. Kad god vidim tog čoveka, toliko se uzbudim i zapljusne me golemi talas osećaja.
12.12.1990.
Izneveriću vas i neću pisati na obeaćanu temu, ali nekom drugom prilikom sigurno hoću.
Sad mi se nameću trenutna (ne)raspoloženja i sama traže da o njima pišem. A, zapravo, sve je to jedno isto.
04.12.1990.
I, tako, prolaze dani. Ponekad mi se čini da su sve gori i gori. Još ništa nisam rešila u vezi sa sobom.
10.10.1990.
Opet beznadje. Ne znam šta ću sa sobom.
01.10.1990.
Sve je gore. Ni jedna trunka radosti ni sreće. Ne postoji više niko na ovom svetu kome bih se radovala ili nadala.
11.09.1990.
Sve je prošlo. Ne sećam se više ničega. Praznina je u meni. Taj profesor zbog kojeg sam tako mnogo očajavala ne nedostaje mi više. Po ko zna koji put pomirila sam se sa sudbinom i prihvatila život takav kakav je.
I nije tako strašno u školi bez njega, kako sam na početku mislila da će biti. Ponekad ga vidim, ali, osim divljenja prema njegovom zgodnom telu, ne osećam ništa više.
Ponedeljak, 03.09.1990.
Rekoh li ja vama da mene nikakvo dobro neće naći. Danas sam doživela najveće razočarenje u svom životu. Šta da radim???
Srušio se sav moj svet, svi snovi i sve ono što mi je bilo drago, nestalo je. Nestao je on!
Čitam knjigu, heklam, perem sudje, slušam muziku i ni na što ne mislim. Krajnje hladnokrvna i ravnodušna. Uskoro će škola, ali ja nisam kao ranije uzbudjena zbog toga. Ne znam zašto, ali sva osećanja kao da du su odjednom nestala iz mene. Život kao reka, teče dalje.
U poslednje vreme nemam baš mnogo sreće ni u čemu, a naročito ne u ljubavi. Nemam je nikako. Došlo je do propasti izmedju nas dvoje. Znate na koga mislim. Krah ljubavi! Čas sam raspoložena da pišem pesmu o propaloj ljubavi, o ljubavi koja nikad nije ni postojala, a, ipak, je nestala.
I šta da kažem? Bilo je svašta proteklih dana i stvarno ne znam odakle da počnem s izlaganjem. Izgleda da je najvažnije to da se, što se ljubavi tiče, osećam beznadežno.
Proteklih dan sam imala priliku da se proveselim malo više nego obično. U stvari, nije to bilo ništa izuzetno, ali za mene koja ne izlazim gotovo nigdje, to su bili dani za pamćenje.
