I, eto, šta da se kaže? Životari se. I, šta da vam pišem, ja, ta i ta, tako nesrećna i tako vesela devojka? U stvari, želim da pišem, samo ne znam o čemu.
A znate što kažem, “nesrećna i vesela Jasmina”? Pa, zato što sam pred publikom vesela, kao bez ikakvih briga, a u duši tako nesrećna i smotana. Dobra gluma, zar ne? Šta ću, Bože moj? Ne mogu ništa promeniti.

Šta sam ja? Jedan obični insekt u ovolikom svetu. I, šta ja sad mogu izmeniti i popraviti kad je sve, bar za mene, pokvareno i ništa mi se ne svidja, a ja tako sićušna… Ne , ne mari, idemo dalje, putujmo kroz život i želimo da dalji put bude što ravniji, bez prepreka, po mogućnosti asfaltni ( Ha, ha)

Bogami, ovaj moj životni put je sama kaldrma. Jadnica ja, sva se izlomih, isprebijah i umorih, idući ovom trnovitom kaldrmom. Bože, da li će ovaj moj život biti ikad moderniji bar malo, pa izgraditi asfaltne puteve za sebe i mene? Ako to ne učini, proglasiću ga nesposobnim i kukavicom. Pa, sad neka vidi šta će…

Znate, kako mi prolaze ovi dani? Pa, glupo. Idem u školu svaki dan, srećem iste ljude, učim koliko mogu (a ne mogu baš puno), nastojim se udebljati (ali mi vazduh baš nije posebno hranljiv), vježbam (hoću reći, radim gimnastiku), čeznem za promjenama, aktivnim životom, za osvajanjem…