Petak.

Već 3 dana radim. Moje radno mjesto je tu, na Cesti, u prodavaonci koja se isto tako zove. Još pre nekoliko dana smatrala sam da nije moguće da se zaposlim, a sada ovaj posao shvatam kao dio neminovnosti, svakodnevnih obaveza. Osjećam se prilično dobro, ni traga ranijim razmišljanjima, ni traganju za šifrom mog života. Ne brine me način ponašanja, niti nastojim da ostavim na nekog poseban utisak.

Danas vam je, dragi moji, referendum u BiH, za cjelovitu, nedjeljivu, otvorenu, nezavisnu, suverenu Bosnu i Hercegovinu. Glasala sam ZA. Kad su Hrvatska i Slovenija postale nezavisne zašto ne bismo mogli i mi, tj. Bosna? Zašto da ostanemo u krnjoj Jugoslaviji i da robujemo Srbiji? Moguć je i rat, ali kad je pošlo sve do djavola nek’ nastavi tako. Slovenci su ratovali, Hrvati su ratovali, da li i nas, Bosance, isto čeka?
Ma, još bih ja vama o tome mogla vas cijeli dan pričati, ali neću. Dosadno je to. Glupost. Bit’ će što mora, je l’ tako? Eto, toliko. Javiću se. Ćao!

Subota.
Prići ću i pitati ga: “Imaš li malo vremena za mene?” Zatim ću ga odvući u neki bircuz, birtijicu i pričati mu dok mu jednom ne utuvim u glavu sve što mislim da treba znati. Dakle, ovako. Zašto tebe cure zezaju? Zašto im se činiš tako neozbiljan da  s tobom mogu činiti što im je volja? Kao da si ti stara krpa kojom mogu slobodno obrisati cipele. Kako mi je bilo grozno sinoć kad mi je Melka rekla da si je ti nekad sreo u robnoj kući i rekao joj : “Nisam ja znao da si ti tako dobra cura.”
Otvoreno je rekla da bi s tobom stala samo jednom da bi se osvetila momku kojeg je voljela i s kojim je bila tada u zavadi.

Danas mi je tačno 19 godina i 9 meseci. Vreme leti. Žao mi je što je tako, a, ipak, svaki dan želim da mi što pre prodje jer mi je dosadno. I, šta sad? Ima li tu ikakve logike? Šta je, u stvari, vreme? Dok ideš u školu želiš da ti minuti i časovi što pre prodju, kad ideš na posao želiš da ti radno vreme što pre prodje, i onda, jednom, kad se osvrneš u prošlost bude ti teško što vreme tako brzo prolazi. Jednostavno ti se čini da si mnoge stvari propustio , da to prohujalo vreme nisi odživeo onako kako si želeo. Čini ti se da si sve greške iz prošlosti mogao izbeći i biti nepogrešiv u obavljanju mnogih poslova.

U čemu je smisao života? U čekanju da ti dan što pre prodje i da posle žališ za njim? Ha,ha,ha! Ako nekad poželim da mi ovi dosadni dani što duže traju biće to zbog onih kojima su dani odbrojani i koji se svaki dan nadaju smrti. Uostalom, zar i svima nama nisu dani odbrojani? Samo što ne znamo kad će ko umreti. Neko pre, neko kasnije, isto se piše, i na isto se svodi. Princip je isti, ostalo su nijanse.

Ovog trenutka neozbiljnosti je došao kraj. Situacija je i suviše teška i ozbiljna. Živeći na rubu egzistencije, u sveopštoj krizi, ludoj kući i pomahnitaloj porodici, konačno i ja dolazim pameti. Na kraju krajeva, šta ja imam od života i od pukog čitanja ljubavnih romana? Ne vredi čekati bolje dane kad oni neće doći sami od sebe. Borbom ću im poći u sustret ako su krenuli.

Šta da vam kažem? Sve je tako zamršeno! Ne snalazim se dobro ni u sopstvenoj koži. Sve izmiče razumu, ne vidim smisao ni u čemu. Eto, zaboravila sam šta sam htela ovim da vam kažem. Samo trenutak ranije htela sam da vam pišem o svemu i svačemu, ali sad sam pogubila sve konce i krajeve. Šta ja, zapravo, hoću? Želim valjda da promenim svet, prirodu, ljude, ali u tome, ha-ha, nemoćna sam čak i ja.

Da li da vam pišem, kao i uvek, filozofiju svoje tobožnje ljubavi, ili o drugim stvarima, pojavama iz ove surove stvarnosti? Evo, ovako!

Očekuje se dolazak “plavih šljemova” na teritorij bivše Jugoslavije, kao i početak rata u BiH. Odnosi medju ljudima su tako zaoštreni i zategnuti, te se čini da će svakog časa eksplodirati. Ne znam šta još drži u životu ovo malo mira u Bosni, ali neimaština, skupoća, inflacija, kako hoćete, štetno djeluju na njega. Ljudi su prosto unezvereni, rastrgani na sve strane u borbi za goli život. Podsećaju me na gladnu zver koja je spremna da učini sve samo da napuni stomak.

Skupština Republike donijela je odluku o referendumu u BiH koji se treba održati 29.2 i 1.3., a u kojem se gradjani trebaju izjasniti da li su za nezavisnu i suverenu Bosnu i Hercegovinu. Šta će donijeti navedeni datumi ostaje da se vidi, ali ja sada vidim da samo bijeda galopirajući dolazi.

Hrvatska i Slovenija su postale nezavisne države, a ja mislim da je to za BiH nemoguće samim tim što unjoj žive tri različita naroda. Svi oni “vuku” na svoju stranu, nepovjerljivi su u sigurnost buduće države, svak’ se plaši da će u novoj tvorevini biti ugrožen od nekog drugog, pa zato niko ne popušta. Nema pametnih. Hrvati bi htjeli kantone, Srbi ne žele da se odvoje od matice Srbije, a Muslimani – šta bi oni htjeli? Vjerovatnu cijelu i nedjeljivu Bosnu, istu televiziju, mir i ništa više.

A svima njima, to jest, svima nama, treba nešto zajedničko : bolji život! Zašto da se bijemo, kad ima ljepših stvari u životu? Iskreno se nadam da će bar u Bosni nadvladati razum i da neće biti rata, kao u Sloveniji i Hrvatskoj. Iz ugla gledišta ove 19-godišnje djevojke, ratoborni muškarci su glupi jer smao gube vreme bijući se, ni sami ne znajući zašto . Ima ljepših i korisnijih stvari u životu od pukoga rata i krvoprolića, zar ne?

Eto, još jedna Nova godina je na pragu. Koliko će ih još proći, a da se ništa ne dogodi.Uh, što sam se razočarala u život. I, uopšte, sve u životu. Hej, kako sam bila naivna kad sam ono, pre nekoliko godina, maštala o boljem sutra, o lepom životu, sreći i ljubavi. Prerano sam zaključila da od toga neće biti ništa. Život je za mene previše surov i nepravedan. A kome da se požališ? Svako od tebe okreće glavu, ne želi da te sasluša, isto kao da si ti kriv što te sve ono najgore snašlo. Čak i Bogu da se požališ, ne bi te čuo.
Ono moje nekadašnje “bolje sutra” je ovo surovo danas. Ni dvadeset godina nemam, a već mi je sve odvratno. Zar ovako mlada treba da budem cinična i ironična prema životu, zar nema više radosti za mene?

Opšte stanje i dalje zabrinjavajuće. Misli i dalje zarobljene i teku u jednom, uvek istom smeru. I dalje se ništa ne menja, a pogotovo ne na bolje. I dalje sneg pada, i dalje ludim. I dalje život u procepu…

Sve je besmisleno. Ni u čemu ne vidim smisao svog života. Tumaram kao senka, pokušavam pronaći nešto zanimljivo, neku radost zbog koje bi vredelo živeti. Ništa. Ništa mi ne ide od ruke. Ništa me neće. Svaki novi dan je ubitačan , neka neobjašnjiva dosada preti da me skoli. Ne pronalazim način da se otrgnem od nje. Toliko želim da isprobam sve , sve poslove da radim, sve stvari, pojave, ljude, da vidim, dodirnem. Pucam od želje da saznam sve, da steknem najmaksimalnije iskustvo, da budem moćnija u svemu i od svih. Ne ide.