Četvrtak, 10.01.1991. Pošto odgovor ne dobih ni od koga moram sama da nastavima da ga tražim. Nova godina ništa ne izmeni. Sve staro, samo godina nova. Kažu: biće rata. 15 januara. Ako, ako, valjda će makar to nešto izmeniti u mom monotonom, ubistvenom, tužnom, mučnom i teškom životu (šalim se, ipak). U školi sam popustila, mislim u učenju, i neke ocene smanjila. Doduše, neke sam i popravila, ali jih je manje. Medjutim, kad pomislim da, možda, sve ovo ne zaslužuje toliku  moju brigu i učenje, nije mi krivo što je tako “loše” stanje u školi. Ali, ako, ipak, nastavim dalje školovanje trebaće mi bolje ocene. No, ostavimo sada sve to…

11.09.1990. Sve je prošlo. Ne sećam se više ničega. Praznina je u meni. Taj profesor zbog kojeg sam tako mnogo očajavala ne nedostaje mi više. Po ko zna koji put pomirila sam se sa sudbinom i prihvatila život takav kakav je. I nije tako strašno u školi bez njega, kako sam na početku mislila da će biti. Ponekad ga vidim, ali, osim divljenja prema njegovom zgodnom telu, ne osećam ništa više. You need to be logged in to view the rest of the content. Molimo Log In. Nisi član? Pridruži Se