Agonija

Pošteno sam zaglibila na svim frontovima, ali još sam na površini i .. plivam nekako… inače, u plićaku.

Gušim se, ali istrajavam u ovoj mutnoj vodi beskrajne peripetije. Uglavnom sam sama sve sebi priredila, zakuhala kašu agonije pa je sada moram i da kusam. Zapravo je sve jedna velika nerazumljiva zbrka, koju ne umijem ni da opišem, ne znam odakle ni početi ni gdje završiti, a ni šta bih trebala opisati.
Pišem samo za sebe, da se rasteretim, možda malo rastabirim misli i razbistrim osjećaje. Već dugo se batrgam u tom blatu da sam na njega već i navikla, opravdavam svoje postupke i nastavljam dalje, malo razumno, a više sa destruktivnim radnjama.

Trebala bih da sam, na pragu svoje 50-te, puna snage, energije, volje. Trebalo bi da sam do sada već prikupila dovoljno materijalnih dobara i da “ne znam gdje šta imam”, da imam kuću, auto, posao, porodicu koja me voli i podržava, organizovan život i da, kao što se ono kaže, držim sve konce u svojim rukama. Baš kao što se od svih očekuje, pa tako je i normalno, ako si već sposoban, vrijedan, snalažljiv…!? Trebalo bi da sam se do sada “ostvarila” i da mirno stupam ka sljedećoj fazi života, onoj u kojoj se ganjaju doživljaji i iskustva, a ne materijalne pogodnosti.