Samadhi

Sabranost (Samadi)
je drevna sanskritska reč za koju ne postoji savremen ekvivalent.
Postoji osnovni izazov u pravljenju filma o Samadiju.
Samadi ukazuje na nešto što ne može biti preneto na nivo uma.
Ovaj film je prosto spoljna manifestacija mog sopstvenog unutrašnjeg putovanja.
Namera nije da Vas učim o Samadiju, ili da Vašem umu predam informacije, nego
da Vas inspirišem da direktno otkrijete svoju istinsku prirodu.
Samadi je sada bitniji nego ikada pre.
Nalazimo se u trenutku kada ne samo da smo zaboravili Samadi, nego smo zaboravili
i ono što smo zaboravili.
Taj zaborav je Maja, iluzija o sebi.
Većina nas živi utopljena u svakodnevni život malo razmišljajući o tome ko smo
zašto smo ovde i gde smo se uputili.
Većina nas nikada nije uvidela pravog sebe, dušu ili ono što je Buda zvao ne-sopstvo (anatta)
ono što je izvan imena i oblika, izvan razmišljanja.
Kao rezultat toga verujemo da smo ova ograničavajuća tela.
Živimo u strahu, svesnom ili nesvesnom, da će ova ograničena samo struktura,
sa kojom se identifikujemo, umreti.
U današnjem svetu ogromna većina ljudi koja je angažovana u religioznim ili duhovnim
praksama kao što su joga, molitva, meditacija, pojanje ili bilo kojoj vrsti rituala, praktikuju
tehnike koje su uslovljene.
Što znači da su samo deo konstrukcije ega.
Traženje i aktivnosti nisu problem – mišljenej da ste našli odgovor u nekoj
od spoljnih formi je problem.
Duhovnost u svojoj najuobičajenijoj formi nije ništa drugačija od patološkog razmišljanja
koje se svuda odvija.
To je samo još jedna uzburkanost uma.
Više činjenja nasuprot bivanja.
Konstrukcija ega želi više novca, više moći, više ljubavi, više svega.
Oni koji se nalaze na tzv. duhovnom putu čeznu da budu duhovnijii, probuđeniji, ravnodušniji,
mirniji, prosvećeniji.
Opasnost u gledanju ovog filma je da će Vaš um želeti da postigne sabranost.
Još opasnije je da Vaš um može da pomisli kako je postigao sabranost.
Kad god postoji želja da se postigne nešto možete biti sigurni da je u pitanju konstrukcija ega
na delu.
Samadi nije u dodatnom postizanju ili nadograđivanju sebe
Uvideti Samadi znači naučiti umreti pre smrti.
Život i smrt su kao jin i jang – nerazdvojiva neprekidna ravan.
Beskrajno se odvijajući, bez početka i kraja.
Kada odgurnemo smrt takođe odgurujemo i život.
Kada iskusite istinu direktno o tome ko ste, ne postoji više strah od života
ili smrti.
Naše društvo i naša kultura nam govore ko smo i isto vreme smo
robovi duboke nesvesne žudnje i odbijanja koji vode naše izbore.
Konstrukcija ega nije ništa više od pobude za ponavljanjem.
To je jednostavno put kojim je energija jednom pošla i težnja energije da ponovo krene
tim putem, bezobzira da li je pozitivan ili negativan po organizam.
Beskrajni su nivoi sećanja ili uma, spirale unutar spirale.
Kada se vaša svest poistoveti sa ovim umom ili konstrukcijom ega, vezuje Vas za
društveno uslovljavanje koje možete nazvati matrica (matrix).
Postoje aspekti ega kojih možemo biti svesni, ali upravo su nesvesne,
drevne veze, primarni egzistencijalni strahovi ti koji ustvari navode celu napravu.
Beskrajni obrasci grabljenja ka užicima i izbegavanje bola su ugrađeni u
patološka ponašanja…naš posao…naše veze…naša uverenja, u same naše
misli i u ceo naš način življenja.
Kao stoka, većina ljudi živi i umire u pasivnom pokoravanju hraneći matriks svojim životima.
Živimo živote zaključane u uske obrasce.
Živote često ispunjene velikom patnjom i nikada nam ne sine da možemo ustvari
da postanemo slobodni.
Moguće je otpustiti život koji je nasleđen iz prošlosti, živeti
onaj koji čeka da istupi iz unutrašnjeg sveta.
Svi smo došli na ovaj svet sa biološku uslovljenom strukturom, ali bez samo svesnosti.
Često kad pogledate u dečije oči ne vidite tragove sopstva, samo blistavu prazninu.
Osoba u koju izraste je maska nošena preko svesnosti.
Šekspir je rekao “Ceo svet je pozornica, a sve žene i muškarci puki igrači”
U probuđenoj individui svest sija kroz ličnost, kroz masku.
Kada ste budni ne poistovećujete se sa svojim likom.
Ne verujete da ste maske koje nosite.
Ali se ne odričete ni uloge koju igrate.
2400 godina posle Platonove Republike čovečanstvo još uvek traži
izlaz iz Platonove pećine.
Ustvari smo mnogo više prikovani iluzijom nego ikada ranije.
Platon je opisao grupu ljudi su celog života živeli okovani u pećini
gledajuć i u prazan zid.
Sve što su mogli da vide su senke koje su se oslikavale od predmeta koji su prolazili ispred
vatre koja se nalazila iza njih.
Ovaj lutkarski nastup je postao njihov svet.
Prema Sokratu senke su bile nešto najbliže realnosti
što su zatvorenici mogli da vide.
Iako im je rečeno za spoljašnji svet nastavili su da veruju da su senke
sve što postoji.
Iako su sumnjali da postoji nešto više nisu bili voljni
da napuste dobro poznato.
Današnje čovečanstvo je kao ljudi koji su samo videli senke na zivu pećine.
Senke su dlične našim mislima.
Svet razmišljanja je jedini svet koji poznajemo.
Ali postoji drugi svet koji prevazilazi razmišljanje.
Prevazilazi dualistički um.
Da li ste voljni da napustite pećinu, da napustite sve što znate da biste pronašli istinu
o tome ko ste Vi?
Da biste iskusili Samadi neophodno je da odvratite pažnju od senki,
od misli i usmerite je ka svetlu.
Kada je osoba naviknuta samo na mrak onda ona mora biti postepeno privikavana
na svetlo.
Kao i prilagođavanje na bilo koji novi obrazac potrebno je vreme i trud, i volja da se
istraži novi, ali isto tako i ukloni stari.
Postoji zamka upoređivanja uma sa svešću, lavirintom ili zatvorom.
Nije da ste Vi u zatvoru, Vi ste zatvor.
Zatvor je iluzija.
Ako ste poistovećeni sa iluzijom o sebi onda ste uspavani.
Kada postanete svesni zatvora, ako se borite da izađete iz iluzije, onda postupate
sa iluzijom kao da je stvarn i i dalje ostajete uspavani, samo što san sad postaje
noćna mora.
Zauvek ćete bežati i trčati od senki.
Samadi je buđenje iz sna o sopstvenoj odvojenosti ili od konstrukcije ega.
Samadi je buđenje iz poistovećivanja sa zatvorom koji zovete JA.
NIkada ne možete biti slobodni, jer gde god da odete zatvor je tu.
Buđenje nije u tome da se otarasite uma ili matriksa, baš suptrotno, kada niste
poistovećeni sa njima onda možete potpunije da iskusite životnu igru, uživajući
u predstavi takva kakva je, bez žudnje i straha.
U drevnim učenjima ovo je poznato kao božanska igra Lila: igranje
u dvojnosti
Ljudska svesnost je neprekidna ravan (kontinuum).
Na jednom kraju ljudi su poistovećeni sa opipljivim sobom.
Na drugom kraju je Samadi, prekid sopstva.
Svaki korak kojim idemo na putu ka Samadiju donosi manje patnje.
Manje patnje ne podrazumeva život bez bola.
Samadi je iznad dvojnost bola i zadovoljstva.
Ono što podrazumeva je da je manje uma, manje samostvorenog otpora ka svemu
što se odvije i taj otpor stvara patnju.
Spoznati Samadi samo jednom već omogućava da vidite šta je na drugoj strani ravni.
Videti da postoji i nešto drugo osim opipljivog sveta i sopstvenog interesa
Kada postoji stvaran prekid sopstvene strukture u Samadiju, nema egoične misli,
nema sebe, nema dvojnosti, opet još uvek je tu Ja sam, anatta ili ne-sopstvo
U toj praznini je rađannje prajne ili mudrosti – razumevanja da usađeno
sopstvo daleko prevazilazi igru dvojnosti, da je iznad celokupne ravni.
Usađeno sopstvo je vanvremensko, nepromenljivo, uvek sada.
Prosvetljenje je stapanje prvobitne spirale, stalno menjajućeg ispoljenog sveta
ili lotusa u kojem se vreme odmotava, sa Vašim vanvremenskim bićem.
Vaše unutrašnje veze se šire kao otvarajući cvet dok god se nepoistovećujete sa sopstvom, postajući
živi most između svetova vremenskog i vanvremenskog.
Samo uvid u usađeno sopstvo je samo početak puta.
Većina ljudi će morati da iskusi i izgubi Samadi nebrojeno puta u meditaciji pre nego što
budu u mogućnosti da ga uključe u druge aspekte svog života.
Nije neobično da imate duboke uvide u prirodu svog bića tokom meditacije
ili samo preispitivanja, a da opet sebe zateknete kako ste se vratili u stare obrasce
zaboravljajući istinu o tome ko ste.
Uvideti da su mirnoća i praznina u svakom aspektu života, svakom aspektu nečijeg sopstva,
je da postanete praznina koja pokreće sve stvari.
Mirnoća nije nešto odvojeno od pokreta.
NIje suprotno od pokreta
U Samadiju mirnoća se smatra identična pokretu, oblik je identičan praznini.
Umu je ovo besmisleno, jer um obitava u dualnom biću.
Rene Dekart, otac zapadnjačke filozofije, je čuven po izreci “Mislim, dakle
postojim”
Nijedna druga fraza bolje ne opisuje pad civilizacije i kompletan obim
poistovećivanja sa senkama na pećinskom zidu.
Dekartova greška, kao i skoro svih ljudi, je izjednačavanje osnovnog
bivanja sa razmišljanjem.
Na početku njegovog najčuvenijeg traktata Dekart je napisao da se u skoro sve može
posumnjati: može sumnjati u svoja čula, čak i u svoje misli.
Slično u Kalama Sutri Buda je rekao da biste dokučili istinu,
morate sumnjati u sve tradicije, pravila, učenja i sav sadržaj uma i
čula.
Obojica su počeli velikom sumnjičavošću, ali je razlika u tome što je Dekart prestao
sa preispitivanjem na nivou razmišljanja, dok je Buda otišao dublje – on je prodro izvan
najdubljih nivoa uma.
Da je Dekart otišao izvan svog mislećeg uma možda bi uvideo svoju pravu prirodu
i zapadnjačka svesnost bi danas bila veoma drugačija.
Umesto toga Dekart je opisao mogućnost zlog demona koji bi mogao da nas zadržava
ispod pokrova iluzije.
Dekart nije prepoznao ono što taj zli demon jeste.
Kao u filmu Matrix, svi bismo mogli biti prikačeni na neki složeni program koji nas hrani
iluzornim svetom snova.
U filmu ljudi žive svoj život u matriksu dok su na drugom nivou
samo baterije koje hrane mašine svojom životnom silom koje tu silu koriste
za ostvarivanje svog plana.
Ljudi uvek žele da okrive nešto drugo za stanje u svetu ili
za svoje sopstvene nezadovoljstvo.
Bilo da je to ličnost, određena grupa ili država, religija ili neka vrsta kontrolišućih
Iluminata kao Dekartov zli demon, ili osećajne mašine u Matriksu.
Ironično, demon kojeg je Dekart zamislio je ista ona stvar kojom je sebe
definisao.
Kada uvidite Samadi postaje jasno da postoji kontrolor, mašina
i zli demon koji isisavaju Vaš život iz dana u dan.
Ta mašina ste Vi.
Vaša građa je načinjena od mnogo malih uslovljenih pod-programa ili malih šefova.
Jedan mali šef koji žudi za hranom, drugi za novce, sledeći za status, pozicijom, moći,
seksom, intimnošću.
Drugi želi svesnost ili pažnju drugih.
Želje su bukvalno beskrajne i nikada ne mogu biti zadovoljene.
Trošimo mnogo našeg vremena i energije uređujući naše zatvore, podležući pritiscima da bismo unapredili
naše maske i nahranili te male šefove čineći ih još moćnijima.
Kao zavisnici od droge, što više pokušavamo da zadovoljimo male šefove na kraju više žudimo.
Put ka slobodi nije u unapređivanju sebe, ili u nekakvom zadovoljavanju sopstvenog plana
nego u sveukupnom otpuštanju tog sopstvenog plana.
Neki ljudi se boje će buđenje njihove prave prirode značiti gubljenje njihove individualnosti
i uživanja u životu.
Ustvari, suprotno je istina, unikatna jedinstvenost duše jedino može biti izražena
kada se prevaziđe uslovljeno ja.
Zato što ostajemo uspavani u matriksu većina nas nikada ne pronađe šta ustvari duša
želi da izrazi.
Put ka Samadiju uključuje meditaciju, koja istovremeno znači posmatranje uslovljenog ja;
koje se menja, i uviđanje Vaše prave prirode; koja se ne menja.
Kada dođete do svoje tačke mira, izvora Vašeg bića, onda čekate dalja uputstva
bez ikakvog insistiranja na koji način bi spoljni svet trebalo da se promeni.
Ne moja volja, nego Viša volja neka bude.
Ako um samo pokušava da promeni spoljni svet kako bi se prilagodio nekoj ideji kojom
mislite kakav bi put trebalo da bude, to je kao da pokušavate da promenite sliku u ogledalu
manipulacijom odraza.
Manipulisanjem odrazom očigledno je da ne možete da naterate sliku u ogledalu da se nasmeje, nego
uviđanjem da ste Vi autentični izvor odraza.
Jedno kada sagledate autentičnog sebe to ne znači da je neophodno da bilo šta u spoljnom svetu
treba da se promeni.
Ono što se menja je svesna, inteligentna, unutrašnja energija ili prana koja je oslobođena
uslovljenih obrazaca i koja postaje dostupna da bude upravljana od strane duše.
Jedino možete postati svesni svrhe duše kada ste sposobni da gledate
uslovljeno ja i njegovu beskrajnu potragu, i otpustite ih.
U grčkoj mitologiji napisano je da su bogovi osudili Sizifa da ponavlja besmislen
zadatak celu večnost.
Njegov zadatak je bio da beskonačno gura obli kamen uz planinu, samo da bi ga opet otkotrljao dole.
Francuski egzistencijalista i nobelovac, Albert Kami, posmatrao je Sizifovu situaciju
kao metaforu za čovečanstvo.
Postavio je pitanje: “Kako možemo naći smisao u ovom apsurdnom postojanju?”
Kao ljudi mi rintamo u nedogled, gradeći za budućnost koja nikad ne stigne, a onda
umremo.
Da stvarno uvidimo ovu istinu ili bismo poludeli ako smo poistovećeni sa našim
egoičnim ličnostima, ili bi se potrudili i postali slobodni.
NIkada ne možemo uspeti u spoljnoj borbi zato što je ona samo odraz našeg
unutrašnjeg sveta.
Kosmička šala, apsurdnost situacije postaje jasna kada nastupi celovit i
potpuni neuspeh egoičnog ja koji se budi kroz svoje uzaludne težnje.
U zenu postoji izreka “Pre prosvetljenja cepaj drva, nosi vodu.
Posle prosvetljenja cepaj drva, nosi vodu”.
Pre prosvetljenja morate da kotrljate loptu uzbrdo, posle prosvetljenja takođe morate
da kotrljate loptu uzbrdo.
Šta se promenilo?
Unutrašnji otpor ka onome što postoji.
Ostavljate borbu, ili pre, onaj koji se bori je uvideo
njenu prividnost.
Volja ili um jedinke i božanska volja, ili viši um, su poravnani.
Na kraju Samadi je otpuštanje svog unutrašnjeg otpora prema svim promenljivim pojavama,
bez izuzetaka.
Onaj koji je sposoban da spozna unutrašnji mir bez obzira na okolnosti je postigao
istinski Samadi.
Otpuštate otpor ne zbog opraštanja ovog ili onog, nego da Vaša unutrašnja
sloboda ne bi bila zavisna od spoljašnjeg.
Važno je primetiti da kada prihvatimo realnost kakva jeste, to ne znači neminovno
da prestajemo sa preduzimanjem akcije u svetu, ili da postajemo meditativni mirotvorci.
Ustvari suprotno može biti istinito; kada smo slobodni da delujemo bez uticaja podsvesnih
motiva onda je moguće da delujemo u skladu sa Taom, sa punom silom naše unutrašnje
podržavajuće energije.
Mnogi će se usprotiviti time da ako želimo da menjamo svet i donesemo mir da moramo da se borimo
jače protiv naših opaženih neprijatelja.
Boriti se za mir je kao da vičete za tišinom; samo stvarate više onog što ne želite.
Danas je prisutan rat protiv svega: rat protiv terora, rat protiv bolesti,
rat protiv gladi.
Svaki rat je ustvari rat protiv nas samih.
Borba je deo kolektivne zablude.
Kažemo da želimo mir, ali nastavljamo da biramo predstavnike koji se upliću u rat.
Lažemo sebe govoreći da smo za ljudska prava, ali nastavljamo da kupujemo proizvode
proizvedene u izrabljivačkim fabrikama.
Kažemo da želimo čist vazduh, ali nastavljamo da zagađujemo.
Želimo da nas nauka izleči od raka, ali ne želimo da promenimo samo-sabotirajuća naučena ponašanja
koja nas vode u oboljenje.
Obmanjujemo sebe da promovišemo bolji život.
Ne želimo da vidimo svoju podsvest koja odobrava patnju i smrt.
Uverenje da možemo da dobijemo rat protiv raka, gladi, terora ili bilo kog neprijatelja koji je stvoren
našim vlastitim razmišljanjem i ponašanjem dozvoljava nam da nastavimo da obmanjujemo sebe
kako ne moramo da promenimo način funkcionisanja na ovoj planeti.
Unutrašnji svet je mesto gde prvo revolucija mora da se odigra.
Samo onda kada možemo direktno da osetimo unutrašnju životnu spiralu, spoljašnji svet će se
uskladiti sa Taom.
Do tad, sve što uradimo nadograđuje haos koji je um stvorio.
Rat i mir uzdižu se zajedno u beskrajnom plesu; oni su jedna neprekidna ravan.
Jedno ne postoji bez drugog.
Kao što svetlo ne može postojati bez mraka i “gore” ne može postojati bez “dole”.
Deluje da svet želi svetlo bez mraka, ispunjenost bez praznine,
sreću bez tuge.
Što je um više upleten, to svet više postaje izdeljen.
Svako rešenje koje dolazi od egoičkog uma pokrenuto je idejom da postoji problem,
pa rešenje postaje još veći probem od onog koji je pokušavao da reši.
Ono čemu se opireš, opstaje.
Čovekova genijalnost stvara nove antibiotike samo da bi otkrila da priroda postaje lukavija kako
bakterije postaju snažnije.
Uprkos našim najvećim naporima u stalnoj borbi, rasprostranjenost raka je ustvari u porastu.
broj gladnih u svetu konstantno raste, broj terorističkih napada širom sveta
je u usponu.
Šta nije u redu sa našim pristupom?
Kao Čarobnjakov šegrt iz Geteove pesme, prihvatili smo se ogromne moći,
ali bez mudrost da rukujemo njom.
Problem je što ne razumemo alat koji koristimo.
Ne razumemo ljudski um i njegovu pravu ulogu i svrhu.
Kriza je nastala iz ograničenog uslovljenog načina na koji razmišljamo, osećamo
i imamo iskustvo života.
Naš racionalizam nas je lišio sposobnosti da prepoznamo i iskusimo mudrost
mnogih drevnih kultura.
Naše egoičko razmišljanje nas je lišilo sposobnosti da osetimo dubinu i duboku svetost
života, božanstvenost života, i da shvatimo potpuno drugačije nivoe svesnosti,
koji su sada skoro izgubljeni za čovečanstvo.
U drevnoj egipatskoj tradiciji Neteri su bili arhetipski oblici čije bi osobine
mogle biti otelotvorene od strane onih koji bi očistili svoja fizička i duhovna tela tako
da mogu da prime više svesti.
Originalni Neter ili božanski princip ove mudrosti je bio poznat kao Tot ili Tehuti.
često opisivan kao pisar sa glavom ptice ili Ibisa, predstavlja poreklo
svog znanja i mudrosti.
Tot može biti opisan kao kosmički princip razmišljanja, odnosno misli.
Tot nam je dao jezik, koncepte, pisanje, matematiku, i celu umetnost
i manifestacije uma.
Samo onima koji su prošli specijalnu obuku je bilo dozvoljeno da imaju pristup Totovom svetom znanju.
Knjiga Tota nije fizička knjiga, već mudrost akaške ili eterične
ravni.
Legenda kaže da je Totovo znanje bilo duboko sakriveno na tajnom mestu u okviru
svakog ljudskog bića, i da ga je čuvala zlatna zmija.
Arhetipski ili večni mit o zmiji ili zmaju koji čuvaju riznicu
prožima mnoge kulture i nazivan je takvim imenima kao što su kundalini šakti, či,
sveti duh i unutrašnja energija.
Zlatna zmija jeste egoični koncept koji je oivičen unutrašnjom energijom i dok
se ne savlada i ne prevaziđe, duša neće biti u stanju da postigne istinsku mudrost.
Pričalo se da knjiga Tota nije donosila ništa osim patnje svakome ko je
pročitao, čak iako bi pronašli tajne bogova i sve što je skriveno
među zvezdama.
Ono što je potrebno razumeti je da je knjiga donosila patnju svakome ko je pročitao
svakom egu koji je pokušao da je kontroliše.
U egipatskoj tradiciji probuđena svesnost je predstavljao Oziris.
Bez ove probuđene svesnosti, svako znanje ili razumevanje zadobijeno ograničenim ja
bi bilo opasno, nepovazano sa višom mudrošću.
Horusovo (Sunčevo) oko mora biti otvoreno.
Esoterično značenje koje ovde pronalazimo je slično mnogo poznatijoj priči
o “padu” u rajskom vrtu.
Knjiga Tota ide paralelno sa drvetom znanja dobra i zla čije su voće Adam i Eva
pali u iskušenje da pojedu.
Čovečanstvo je naravno već pojelo zabranjeno voće, već je otvorilo knjigu Tota, i
bilo proterano iz rajskog vrta.
Zmija je metafora za prvobitnu spiralu koja se pruža od mikrokosmosa
do makrokosmosa.
Danas ta zmija obitava kao Vi.
Ona je egoički um izražen kao opipljivi svet.
Nikada pre nismo imali pristup tolikom znanju.
Otišli smo duboko u materijalni svet, čak smo pronašli tzv. Božiju česticu, ali
nikada nismo bili ograničeniji, u većem neznanju o tome ko smo, kako da živimo, i
ne razumemo mehanizam kojim stvaramo patnju.
Naše razmišljanje je stvorilo svet kakav je danas.
Kad god označimo nešto kao dobro ili loše, ili naginjemo nečem u našem umu, to je plod
strukture ega ili sopstvenog interesa.
Rešenje nije u borbi za mir ili pokoravanju prirorde već u jednostavnom prepoznavanju
istine; da samo postojanje strukture ega stvara dualnost, rascept između
sebe i drugog, mog i tvog, čoveka i prirode, unutrašnjeg i spoljašnjeg.
Ego je nasilje; on zahteva barijeru, granicu od drugih kako bi postojao.
Bez ega nema rata protiv ničega.
Nema oholosti, prepredene prirode za stvaranjem profita.
Ove spoljašnje krize u našem svetu odražavaju ozbiljne unutrašnje krize; ne znamo
ko smo.
Potpuno smo poistovećeni sa našim ego identitetima, obuzeti strahovima
i odsečeni od svoje istinske prirode.
Rase, religije, države, političke pripadnosti, bilo koja grupa kojoj pripadamo, sve to pojačava
naš ego identitet.
Skoro svaka grupa koja postoji danas na planeti tvrdi da je njena perspektiva istinita
i tačna, kao što i mi radimo na individualnom nivou.
Tvrdeći da je istina njena, grupa produžava svoje postojanje na isti
način kao što ego ili ja-struktura određuje sebe u odnosu na druge.
Sada više nego ikada različite realnosti i polarizovani sistemi verovanja koegzistiraju
na Zemlji.
Moguće je da različiti ljudi iskuse potpuno različite misli i emotivne
rekacije na iste spoljašnje pojave.
Na isti način, samsara i nirvana, raj i pakao, su dve različite dimenzije koje zauzimaju
potpuno isti svet.
Događaj koji delu apokaliptičan jednoj osobi može biti viđen kao blagoslov od strane druge.
Tako da ono što postaje očigledno je da tvoje spoljašnje okolnosti ne moraju da utiču
na tvoj unutrašnji svet ni na jedan poseban način.
Shvatiti Samadi je postati samovozeći točak, postati autonoman, univerzum iznad
sebe.
Vaše iskustvo života nije zavisno od promenljivih pojava.
Poređenje može biti urađeno sa Metatronovom kockom.
Metatron se pominje u raznim drevnim hrišćanskim, islamskim i jevrejskim tekstovima i arhetipski se
vezuje za egipatski Neter Tot, kao i za grčkog Hermesa Trismegistusa.
Metatron je blisko povezan sa tetragramatonom.
Tetragramaton je osnovni geometrijski obrazac, šablon ili prvobitna manifestacija
fizičke realnosti koja se naziva Božjom reči ili Logos.
Ovde vidimo dvodimenzionalni prikaz figure, ali ako pogledate na izvestan način,
vidite trodimenzionalnu kocku.
Kada vidite kocku ništa se nije promenilo u figuri, ali je Vaš um dodao novu
dimenziju Vašem viđenju.
Dimenzionalnost ili nečija perspektiva je jednostavno stvar navikavanja na novi način
sagledavanja sveta.
Kada uvidimo Samadi postajemo slobodni od perspektiva, ili slobodni da stvorimo nove, zato što
nema sopstva uloženog ili vezanog za određeno gledište.
Najveći umovi u istoriji čovečanstva su često ukazivali na nivoe misli koji su iznad
ograničene ja-strukture.
Ajnštajn je rekao “Pravo merilo ljudskog bića je najpre određeno merilom
i smislom kojim je postigao oslobođenje od sebe.”
Tako da nije razmišljanje i postojanje sopstva loše, razmišljanje je čudesan
alat kada je um u službi srca.
U Vedanti rečeno je da je um dobar sluga, ali loš gospodar.
Ego neprestano filtrira realnost kroz reči i oznake, i konstatno osuđuje.
Voli više jednu stvar od druge.
Kada su um i čula Vaš gospodar, stvoriće beskrajnu patnju, beskrajnu
žudnju i averziju, zaključavajući nas u matricu razmišljanja.
Ako želite da uvidite Samadi ne procenjujte svoje misli kao dobre ili loše, nego pronađite
ko ste vi koji prethodi mislima, koji prethodi čulima.
Kada uklonite sve etikete onda je moguće da vidite stvari kakve zaista jesu.
Trenutak kada se detetu kaže šta je ptica, ako veruju u to što im je rečeno
onda ona više nikada ne vide pticu.
Vide samo svoje misli.
Većina ljudi misli da je slobodna, svesna i probuđena.
Ako verujete da ste već probuđeni, zašto biste onda obavljali taj težak posao postizanja
onoga u šta već verujete da posedujete?
Pre nego što uopšte postoji mogućnost buđenja, neophodno je prihvatiti da ste usnuli,
da živite u matriksu.
Iskreno preispitajte svoj život bez laganja samog sebe.
Da li ste sposobni da zaustavite svoj robotski, ponavljajući životni obrazac ako biste želeli?
Da li možete da prestanete sa traženjem zadovoljstva i izbegavanjem bola, da li ste zavisni od određene hrane,
aktivnosti, razonode?
Da li konstantno osuđujete, krivite, kritikujete sebe i druge?
Da li Vaš um neprekidno traži stimulans, ili ste potpuno ispunjeni samo boravkom
u tišini?
Da li reagujete na to kakvo ljudi mišljenje imaju o vama?
Da li tražite odobrenje, pozitivno ohrabrivanje?
Da li na bilo koji način sabotirate situacije u svom životu?
Većina ljudi će iskusiti svoje živote na isti način danas, kao i sutra i
za godinu dana ili deset godiina od sad.
Kada počnete da posmatrate svoju “robotsku” prirodu postajete sve više budni.
Počinjete da prepoznajete dubinu problema.
Potpuno ste i sasvim usnuli, izgubljeni u snu.
Kao stanovnici Platonove pećine mnogi koji budu čuli ovu istinu neće biti voljni ili
sposobni da promene svoje živote zato što prijanjaju za svoje poznate obrasce.
Idemo daleko u opravdavanju naših obrazaca, zakopavamo glavu u pesak pre nego
da se suočimo sa istinom.
Želimo spasioce, ali sami nismo voljni da se popnemo na krst.
Šta ste spremni da platite da biste bili slobodni?
Shvatite da ako promenite svoj unutrašnji svet morate da budete spremni da menjate i spoljašnji.
Vaše stare strukture i vaši stari identiteti moraju postati podloga za
novi rast.
Prvi korak ka buđenju shvatiti da smo poistovećeni sa matriksom
ljudskog uma, sa maskom.
Nešto unutar nas mora čuti ovu istinu i probuditi se iz dremeža.
Postoji deo Vas, nešto vanvremensko, koje je uvek znalo istinu.
Matriks uma nas ometa, zabavlja, drži nas u beskrajnom radu, potrošnji, grabljenju,
u krugu žudnje i averzije sa konstantnom promenom pojava, sprečavajući nas da naša
svesnost procveta, odvraćajući nas od našeg evolutivnog prava po rođenju koje je Samadi.
Patološko razmišljanje je ono što se smatra normalnim životom.
Vaša božanska srž je postala zarobljena, poistovećena sa ograničavajućom ja-strukturom.
Velika mudrost, istina o tome ko ste je duboko zakopana u Vašem biću.
Dž. Krišnamurti je rekao: “Merilo nečijeg zdravlja nije dobra prilagođenost”
duboko bolesnom društvu”.
Poistovećivanje sa egoičnim umom je bolest i Samadi je lek.
Kroz istoriju svi sveci, mudraci i probuđena bića su naučili mudrost samopredavanja.
Kako je moguće uvideti istinitog sebe?
Kada provirite kroz veo Maje i otpustite prividno-ja, šta ostaje?