Petak, 06.07.1990.

Druga sedmica raspusta je na izmaku. Njoj se čini da vreme suviše brzo prolazi. Drago jo je, pak, što uspešno izbegava dosadu, svog večitog neprijatelja. S druge strane teško joj je što vreme tako brzo prolazi i što svaki dan, sat, minutu, postajemo stariji, što će i škola opet brzo doći, a s njom nove muke i problemi.
Osim toga, u njoj se radja još jedna misao i pitanje: šta će biti kad prodje i ta četvrta godina njenog srednješkolskog obrazovanja i šta će ako ne bude u mogućnosti da nastavi školovanje? U stvari, iz jednog pitanja niču sve nova i nova potpitanja na koja ju je i strah da odgovara. Jer, kad bi morala da se pomiri sa sudbinom i da čeka posao za koji se obučava i koji nikad neće dobiti, ona bi , kao što joj se čini, poludela. Navikla je na školu i društvo, pa kad bi imala uslove ona bi , to se zna, rado studirala. npr. pedagogiju i opet bila u svojoj, voljenoj, školi. Ali, sve ostaje da se vidi. Vreme koje za sada munjevitom brzinom prolazi, trebalo bi da i to pokaže!