Nema se volje za tuđe nevolje

Zar ljudi ne bi jednostavno mogli da se pobrinu sami za sebe, ne moraju gledati lijevo i desno kako drugi žive, i kako bi im drugi mogli pomoći, samo zato što su u životu imali više “sreće” ako ne i pameti, više kapaciteta da se hvataju u koštac sa životnim izazovima. Jedinka je prepuštena sama sebi, i zavisi od dobre volje i dobročinstva drugih. Zaboravlja da na ovom svijetu ne postoji nešto što se zove “besplatan ručak”. Ako si ga nekad i dobio, platićeš nekako, možda ne onome ko ti ga je dao, i možda ne novcem. Karma sustiže sve brže i brže.

Nije problem u davanju, problem je u frustraciji koja nastaje kad davanje prestane. Navika primanja je kao i svaka druga, kad izostane, izaziva nemir i pomalo očaj. Čak i kad ti drugi ništa ne obećavaju, ti, ipak, očekuješ da bi se možda mogli sjetiti da ti udjele nešto svoje.. pažnju, vrijeme, poklone, novac, sve je dobro došlo osobi u nuždi.

Ponekad ti se čini da im nikad nije dovoljno, šta god poklonio, ne zaustavljaju se ni kad si na izmaku snaga. Pod stalnom si prismotrom i doživljavaš ih kao uplakanu djecu s ispruženim rukama.. Ljudska agonija se pokazuje na svakom ćošku čak i kad je mnogo puta neopravdana. Lakše je prositi, nego raditi.
Ova nedelja je priličino neinspirativna.