Dar i snaga emocionalne hrabrosti
Zdravo svima. 00:15
Sawubona. 00:20
U Južnoj Africi, odakle potičem, “sawubona” na Zulu jeziku znači “zdravo”. Imamo lepu i snažnu nameru iza reči jer “sawubona” kada se doslovno prevede znači: “Vidim te i time što te vidim postaješ stvaran.” Tako je lepo, zamislite da vas tako pozdravljaju. Ali šta je potrebno da sebe vidimo na taj način? Naše misli, naša osećanja i naše priče koje nam pomažu da uspemo u sve složenijem i stresnijem svetu? 00:50
Ovo ključno pitanje je u središtu mog životnog rada. Jer to kako se nosimo sa unutrašnjim svetom, pokreće sve. Svaki delić toga kako volimo, kako živimo, kakvi smo roditelji i kako predvodimo. Konvencionalno viđenje osećanja kao dobrih ili loših, pozitivnih ili negativnih, je kruto. A krutost suočena sa složenošću je pogubna. Potrebni su nam viši nivoi emotivne agilnosti za istinsku otpornost i uspeh. 01:23
Moje putovanje s ovim pozivom nije počelo u svetim dvoranama univerziteta, već u neurednim, nežnim životnim stvarima. Odrasla sam u belačkim predgrađima južnoafričkog aparthejda, u zemlji i zajednici posvećenim slepilu. Poricanju. Zbog poricanja je 50 godina rasističkog zakonodavstva moguće, dok ljudi ubeđuju sebe da ne rade bilo šta loše. Pa ipak, prvi put sam saznala za destruktivnu moć poricanja na ličnom nivou, pre nego što sam razumela šta ono uzrokuje mojoj rodnoj zemlji. 02:01
Otac mi je umro u petak. Imao je 42 godine, a ja 15. Majka mi je prošaputala da pođem i pozdravim se sa ocem pre nego što pođem u školu. Pa sam spustila ranac i prošetala prolazom koji je vodio do žile kucavice našeg doma gde je moj otac ležao umirući od raka. Oči su mu bile zatvorene, ali znao je da sam tu. U njegovom prisustvu, uvek sam osećala zapaženom. Rekla sam mu da ga volim, pozdravila se i zaputila dnevnim obavezama. U školi, prelazila sam od nauke do matematike, do istorije do biologije, dok je moj otac nestajao sa sveta. Od maja do jula do septembra do novembra, kretala sam se sa uobičajenim osmehom. Nisam pokvarila ni jednu ocenu. Kada bi me upitali kako sam, slegnula bih i rekla: “Dobro.” Hvalili su me jer sam jaka. Bila sam majstor u osećanju dobro. 02:58
Međutim, kod kuće smo se mučili – moj otac nije bio u stanju da održava svoju malu firmu tokom bolesti. A moja majka, sama, oplakivala je ljubav svog života, pokušavajući da podigne troje dece sa zajmodavcima na vratu. Osećali smo se kao porodica, finansijski i emotivno opustošeni. A ja sam počela da propadam, da se izolujem brzo. Počela sam hranom da gušim bol. Bančeći i žderući. Odbijajući da prihvatim punu težinu moje patnje. Niko nije znao, a u kulturi koja ceni neumornu pozitivnost, mislila sam da niko ne želi da zna. 03:39
No jednu osobu nije obmanula moja priča o trijumfu nad boli. Nastavnica engleskog iz osmog razreda fiksirala je prodorne plave oči na mene dok je delila prazne sveske. Rekla je: “Napišite kako se osećate. Recite istinu. Pišite kao da niko neće čitati.” I tek tako, pozvana sam da se pokažem autentično svojoj tuzi i bolu. Bio je to prost čin, ali bila je to bezmalo revolucija za mene. Ova revolucija koja je počela praznom sveskom pre 30 godina oblikovala je moj životni rad. Tajna, tiha prepiska sa sobom. Poput gimnastičara, počela sam da se krećem mimo krutosti poricanja ka onome što sada zovem emocionalnom agilnošču. 04:38
Lepota života je neodvojiva od njegove krhkosti. Mladi smo sve dok to više nismo. Šetamo ulicama privlačni dok jednog dana shvatimo da smo neprimetni. Zvocamo našoj deci i jednog dana shvatimo da je tišina na mestu gde je nekad bilo dete, a ono sada krči svoj put kroz svet. Zdravi smo dok nas dijagnoza baci na kolena. Jedina izvesnost je neizvesnost, pa, ipak, ne upravljamo ovom krhkošću uspešno, niti održivo. Svetska zdravstvena organizacija nam saopštava da je depresija trenutno vodeći uzrok invalidnosti u svetu – premašuje rak, premašuje srčane bolesti. A u vreme velike složenosti, tehnoloških, političkih i ekonomskih promena bez premca, gledamo kako je ljudska sklonost da se sve više i više zatvore u krute reakcije na svoja osećanja. 05:42
S jedne strane, možemo opsesivno da oplakujemo svoja osećanja. Da budemo zaglavljeni u našim glavama. Navučeni na to da smo u pravu. Ili mučeni našim izvorima vesti. S druge strane, možemo da začepimo naša osećanja, da ih gurnemo po strani i da dozvoljavamo samo ona osećanja koja smatramo legitimnim. 06:04
U anketi koju sam nedavno sprovela sa preko 70.000 ljudi, otkrila sam da trećina nas – trećina – bilo da osuđujemo sebe što imamo takozvana “loša osećanja”, poput tuge, besa ili čak patnje. Ili aktivno pokušavamo da potisnemo ta osećanja. Ne radimo to samo sebi, već i ljudima koje volimo, poput naše dece – možda ih nenamerno posramljujemo zbog emocija koje vidimo kao negativne, nalazimo prosta rešenja i ne uspevamo da im pomognemo da vide ova osećanja kao suštinski vredna. 06:45
Normalna, prirodna osećanja se trenutno posmatraju kao dobra ili loša. A biti pozitivan je postalo novi oblik moralne ispravnosti. Ljudima s rakom automatski govore da prosto ostanu pozitivni. Ženama, da prestanu da budu tako besne. I spisak raste. Radi se o tiraniji. Tiraniji pozitivnosti. I okrutna je. Bezobzirna. I neučinkovita. A radimo to sebi, i radimo to drugima. 07:33
Ako postoji jedna zajednička crta za patetiku, potiskivanje ili lažnu pozitivnost, onda je to: sve su to kruti odgovori. A ako postoji jedna lekcija koju možemo da naučimo od neizbežnog pada aparthejda to je da kruto poricanje ne deluje. Neodrživo je. Za pojedince, za porodice, za društva. A dok posmatramo ledene pokrivače kako se tope, neodrživo je za našu planetu. 08:09
Istraživanje o potiskivanju osećanja pokazuje da kada potiskujemo ili ignorišemo osećanja, ona postaju jača. Psiholozi ovo nazivaju amplifikacijom. Poput ukusne torte u frižideru – što se više trudite da je ignorišete… 08:26
(Smeh) 08:30
višu vlast ima nad vama. Mislite da imate kontrolu nad neželjenim osećanjima kada ih ignorišete, ali zapravo ona kontrolišu vas. Unutrašnji bol uvek izviri. Uvek. A ko plaća ceh? Mi. Naša deca, naše kolege, naše zajednice. 09:01
Sad, da me pogrešno ne shvatite. Nisam protiv sreće. Volim kad sam srećna. Prilično sam srećna osoba. Međutim, kada potisnemo normalna osećanja kako bismo prigrlili lažnu pozitivnost, gubimo sposobnost da razvijemo veštine da se nosimo sa svetom kakav jeste, ne kakav bismo želeli da bude. Na stotine ljudi mi je reklo kako ne žele da se osećaju. Govore nešto poput: “Ne želim da pokušam jer ne želim da se razočaram.” Ili: “Samo želim da ovo osećanje nestane.” 09:41
“Razumem”, kažem im. “Ali imate ciljeve mrtvaca.” 09:47
(Smeh) 09:52
(Aplauz) 09:58
Samo mrtvaci nikad nemaju neželjena ili uznemirujuća osećanja. 10:04
(Smeh) 10:05
Samo mrtvaci nikad nisu pod stresom, nikad im ne slome scre, nikad ne doživljavaju razočaranje koje ide uz neuspeh. Teška osećanja su deo našeg ugovora sa životom. Nećete ostvariti značajnu karijeru ili podići porodicu ili ostaviti svet boljim mestom bez stresa i nelagodnosti. Nelagodnost je cena pristupanja smislenom životu. 10:39
Pa, kako da počnemo da demontiramo rigidnost i prigrlimo emocionalnu agilnost? Kao mlada učenica, kada sam se nagnula nad te prazne stranice, počela sam da odstranjujem osećanja koja bi trebalo da doživljavam. A umesto toga sam počela da otvaram srce onome što sam osećala. Bol. I patnju. I gubitak. I kajanje. 11:09
Trenutna istraživanja pokazuju da radikalno prihvatanje svih naših emocija – čak i haotičnih, teških – je kamen temeljac otpornosti, uspehu, i istinskoj, autentičnoj sreći. Međutim, emocionalna agilnost je više od pukog prihvatanja emocija. Takođe znamo da je bitna i preciznost. U mom ličnom istraživanju sam otkrila da su reči suštinski bitne. Često koristimo kratke i lake etikete da opišemo naša osećanja. “Pod stresom sam” je nešto što najčešće čujem. Međutim, ogromna je razlika između stresa i razočaranja ili stresa i poznatog užasa saznanja “u pogrešnoj sam struci”. Kada precizno označimo osećanja, sposobniji smo da raspoznamo tačni uzrok našim osećanjima. Nešto što naučnici nazivaju potencijalom za pripravnost se aktivira u našem mozgu, a to nam omogućuje da preduzmemo konkretne korake. No, ne tek bilo kakve korake – prave korake za nas. Jer naše emocije su podaci. 12:10
Naše emocije sadrže lampice koje osvetljavaju ono za šta marimo. Obično ne osećamo jake emocije prema nečemu što nema bilo kakvu vrednost u našem svetu. Ako osećate bes dok čitate vesti, taj bes je, možda, signal da vrednujete jednakost i poštenje – kao i prilike da preduzmete aktivne korake da oblikujete svoj život u tom smeru. Kada smo otvoreni za komplikovane emocije, u stanju smo da kreiramo reakcije koje su u skladu s našim vrednostima. 12:41
Međutim, tu je važna začkoljica. Emocije su podaci, a ne direktive. Možemo pristupiti i kopati po našim emocijama zbog njihove vrednosti a da ih nužno ne slušamo. Baš kao što ja mogu da pristupim sinu u njegovoj frustriranosti mlađom sestrom – no ne moram da udovoljim njegoj zamisli da može da je pokloni prvom strancu koga vidi u tržnom centru. 13:03
(Smeh) 13:05
Mi posedujemo naše emocije, one ne poseduju nas. Kada usvojimo razliku između toga kako se osećamo u svoj svojoj mudrosti i toga šta radimo tokom aktivnosti koje su u skladu s našim vrednostima, stvaramo stazu do najboljih verzija nas samih putem naših emocija. 13:24
Pa, kako ovo izgleda u praksi? Kada osećate snažnu, tešku emociju, ne hitajte ka emotivnim izlazima. Spoznajte njene konture, pristupite dnevniku vaših srca. Šta vam ta emocija govori? I pokušavajte da ne govorite “Ja sam” kao kod “Ja sam ljuta” ili “Ja sam tužna”. Kada kažete “Ja sam” to zvuči kao da ste vi emocija. Dok vi ste vi, a emocija je izvor podataka. Umesto toga, pokušajte da primetite suštinu osećanja: “Primećujem da se osećam tužno” ili “Primećujem da se osećam besno”. Ovo su suštinske veštine za nas, naše porodice, naše zajednice. Takođe su bitne za radna mesta. 14:08
U mom istraživanju, kada sam posmatrala šta pomaže ljudima da se pokažu u najboljem svetlu na poslu, otkrila sam moćan ključni doprinos: individualizovano uvažavanje. Kada je ljudima dozvoljeno da osećaju svoje istinske emocije, angažman, kreativnost i inovacije cvetaju u toj organizaciji. Raznovrsnost nisu samo ljudi, već i ono šta je u ljudima. Uključujući raznovrsnost emocija. Najagilniji, najotporniji pojedinci, ekipe, organizacije, porodice, zajednice su izgrađeni na otvorenosti ka normalnim ljudskim emocijama. To nam omogućuje da kažemo: “Šta mi moje emocije govore?” “Koje aktivnosti će me povesti ka mojim vrednostima?” “Šta će me udaljiti od mojih vrednosti?” Emotivna agilnost je sposobnost da budete uz vaše emocije sa znatiželjom, samilošću, a naročito hrabrost da preduzmete korake koji su u vezi s vašim vrednostima. 15:07
Kada sam bila mala, budila bih se po noći užasnuta zamisli o smrti. Otac bi me tešio nežnim tapšanjem i poljupcima. Ali nikad ne bi lagao. “Svi ćemo da umremo, Suzi”, rekao bi. “Normalno je osećati strah.” Nije pokušavao da izmisli amortizer između mene i stvarnosti. Trebalo mi je vremena da shvatim snagu iza toga kako me je vodio kroz te noći. Pokazao mi je da hrabrost nije odsustvo straha; hrabrost je strah koji hoda. Niko od nas nije znao da za 10 kratkih godina on više neće biti živ. I da je vreme za svakog od nas suviše dragoceno i suviše kratko. Međutim, kad naš trenutak dođe da se suočimo sa krhkošću, u to odsudno vreme, upitaće nas: “Da li ste agilni?” “Da li ste agilni?” Neka taj trenutak bude bezrezervno “da”. “Da” rođeno iz celoživotne prepiske sa vašim srcem. I u spoznaji sebe samih. Jer kad spoznate sebe, takođe ste u stanju da spoznate i druge: a to je jedini održiv put napred u krhkom, prelepom svetu. Sawubona. 16:36
I hvala vam.
