Petak. Već 3 dana radim. Moje radno mjesto je tu, na Cesti, u prodavaonci koja se isto tako zove. Još pre nekoliko dana smatrala sam da nije moguće da se zaposlim, a sada ovaj posao shvatam kao dio neminovnosti, svakodnevnih obaveza. Osjećam se prilično dobro, ni traga ranijim razmišljanjima, ni traganju za šifrom mog života. Ne brine me način ponašanja, niti nastojim da ostavim na nekog poseban utisak. You need to be logged in to view the rest of the content. Molimo Log In. Nisi član? Pridruži Se

Danas vam je, dragi moji, referendum u BiH, za cjelovitu, nedjeljivu, otvorenu, nezavisnu, suverenu Bosnu i Hercegovinu. Glasala sam ZA. Kad su Hrvatska i Slovenija postale nezavisne zašto ne bismo mogli i mi, tj. Bosna? Zašto da ostanemo u krnjoj Jugoslaviji i da robujemo Srbiji? Moguć je i rat, ali kad je pošlo sve do djavola nek’ nastavi tako. Slovenci su ratovali, Hrvati su ratovali, da li i nas, Bosance, isto čeka? Ma, još bih ja vama o tome mogla vas cijeli dan pričati, ali neću. Dosadno je to. Glupost. Bit’ će što mora, je l’ tako? Eto, toliko. Javiću se. Ćao! You need to be logged in to view…

Subota. Prići ću i pitati ga: “Imaš li malo vremena za mene?” Zatim ću ga odvući u neki bircuz, birtijicu i pričati mu dok mu jednom ne utuvim u glavu sve što mislim da treba znati. Dakle, ovako. Zašto tebe cure zezaju? Zašto im se činiš tako neozbiljan da  s tobom mogu činiti što im je volja? Kao da si ti stara krpa kojom mogu slobodno obrisati cipele. Kako mi je bilo grozno sinoć kad mi je Melka rekla da si je ti nekad sreo u robnoj kući i rekao joj : “Nisam ja znao da si ti tako dobra cura.” Otvoreno je rekla da bi s tobom stala samo…

Danas mi je tačno 19 godina i 9 meseci. Vreme leti. Žao mi je što je tako, a, ipak, svaki dan želim da mi što pre prodje jer mi je dosadno. I, šta sad? Ima li tu ikakve logike? Šta je, u stvari, vreme? Dok ideš u školu želiš da ti minuti i časovi što pre prodju, kad ideš na posao želiš da ti radno vreme što pre prodje, i onda, jednom, kad se osvrneš u prošlost bude ti teško što vreme tako brzo prolazi. Jednostavno ti se čini da si mnoge stvari propustio , da to prohujalo vreme nisi odživeo onako kako si želeo. Čini ti se da si…

Ovog trenutka neozbiljnosti je došao kraj. Situacija je i suviše teška i ozbiljna. Živeći na rubu egzistencije, u sveopštoj krizi, ludoj kući i pomahnitaloj porodici, konačno i ja dolazim pameti. Na kraju krajeva, šta ja imam od života i od pukog čitanja ljubavnih romana? Ne vredi čekati bolje dane kad oni neće doći sami od sebe. Borbom ću im poći u sustret ako su krenuli. Šta da vam kažem? Sve je tako zamršeno! Ne snalazim se dobro ni u sopstvenoj koži. Sve izmiče razumu, ne vidim smisao ni u čemu. Eto, zaboravila sam šta sam htela ovim da vam kažem. Samo trenutak ranije htela sam da vam pišem o svemu…