Bitisanje u 25-toj

Još uvijek ne mogu da shvatim da se život ovako može da promijeni. K’o izgubljeni putnik lutam po ovoj Danskoj, mučim se raznim pitanjima, kao i obično nezadovoljna sam sovjim žviotom (što ni sama ne odobravam i prekoravam se zbog tih gluposti jer ništa ne pokušavam izmijeniti).

Nekako su živci mnome ovladali, pa ne uspijevam da se mirno sagledam i promišljeno postupim u svakoj situaciji. Naprotiv, nagla sam i površna i gubim sve kontakte sa okolinom. Nisu to bogzna kakve životno-važne veze, ali, ipak, ne bih trebala toliko potcjenjivati ljude.

Kad bi me neko zamolio da mu opišem svoj sadašnji život, bojim se da bi to za mene bio previše mučan zadatak. Jer, jedino što obilježava ovo moje bitisanje u 25-toj godini jeste ISKUŠENJE. Čini mi se da sam ja jedina ta koja se stavljam na iskušenje u svemu. Pokušavam pobijediti sebe. To sam uvijek činila.

GIF, ubitačno dosadan i naporan, izabrala sam taj kurs u nedostatku boljeg i sada sama sebe tjeram da istrajem do kraja godine. Onda tu je odmah i upis na faks koji slijedi i na to moram misliti. Šta da kažem, nekad sam ambiciozna i kažem samoj sebi da želim biti neko, a poneki puta sam potpuno bezvoljna, ravnodušna i moji snovi o kompjuterskom stručnjaku ne izgledaju mi tako sjajno kao ranije.