Glupiranja i griže savjesti nakon njih

Nedelja.
Eto, vjerni moji čitaoci, to je bila intimna prepiska mog vlastitog pisma koje želim uputiti svojoj bivšoj školskoj drugarici Ceci. Kažem, bivšoj jer više ne idemo u školu, a kažem drugarici, jer nikad nismo postale nešto više od toga, nikad nismo bile prijateljice. No, bez obzira na to, ona mi je bila jedina drugarica, te sam vezu s njom i dalje nastavila, sad u ovim burnim danima gradjanskog rata.

Njeno pismo unelo je u moj turobni život malo svetlosti i osveženja. Pomislih: nisam potpuno izgubljena i zaboravljena. Njeno pismo me navelo na razmišljanje. Rekla sam sebi: “Eto, vidiš! Svi iz tvoje generacije su uspeli u nečemu, svi su se bar nekako snašli, a ti umireš svakim danom sve više. Ceca se upisala na Pravni fakultet, Milada se udala, Nizama se udala, Esma ima tvog brata za momka, a ti, a ti, Jasmina, nemaš ama baš ništa. Ni momka, ni muža, ni fakultet. ni dušu, ni srce, ni volje, niti snage. Imaš li makar život, ono najosnovnije?”