Kako sačuvati goli život

Sve bih dala da mogu nekako izmijeniti svoju svijest. Počelo je da me zamara to što svaki dan razmišljam o jednim te istim stvarima, što mi se u glavi, prosto rečeno, već dugo vremena okreće jedan isti film, jedna ista traka. Od 7. aprila ne radim, pa se ona stara monotonija ponovo uselila u moj dom, u moje dane i moj život. Moj radni vijek se brzo završio, a razlog tome je  – RAT. U proteklih desetak dana svi mi koji nismo izbjegli sa područja Vlasenice smo bili okupirani strahom i neizvjesnošću, zabrinuti da će nam se dogoditi ista situacija kao ona u Zvorniku, kad je stradalo stotine ljudi samo zbog podlih ciljeva vodja nekih partija i stranaka. Na svu sreću, u ovoj vlaseničkoj opštini još nije bilo nikakvih ratnih aktivnosti, mada se ratuje u Sarajevu, Foči, Višegradu, Kupresu i drugim mjestima. Kao što vidite, situacija u BiH je veoma složena i teško da će se brzo riješiti. Malu nadu pružaju SAD koji pokušavaju da JNA isteraju sa prostora nezavisne, suverene i medjunarodno priznate BiH, a koja predstavlja veliku prepreku za uspostavljanje mira u Republici.

Inače, ovaj rat je sa sobom donio gomilu problema i nevolja. Sve je, uslovljeno ratom, počelo da nazaduje. Fabrike i škole su prestale sa radom, prodavaonice poluprazne bez mogućnosti da nabave artikle za prodaju, bolnice bez lijekova ne mogu da obavljaju svoj humani zadatak. Situacija koja izmamljuje sve više suza, sve jači plač majki i djece .Izbjeglica je na hiljade. Najviše izbjeglica je u Tuzli i Goraždu, a mnogo ih je i u Srbiju otišlo. Ne znam da li vrijedi pisati još o bilo čemu. Ovaj rat mi je srušio sve ideale, sve nade , sve ono o čemu sam maštala, sve ono što sam želela da mise desi u budućnosti, sad ne smem ni da pomislim. Samo kažem: da je sačuvati goli život!

Otvaram ormar, razgledam po svojoj garderobi, pa se rastužim i tako tužna, sa setnim osmehom, pitam samu sebe: “Hoću li još nekad obući ovu suknju, ovu haljinu ili ove pantalone? Hoću li još nekad izaći u grad, nasmešena i obasjana suncem?”

Da ne dužim više, reći ću još samo ovo: iscrpljujući su bii prethodni dani. To se vidi i na mom izgledu, od mene je ostala još samo kost i koža. Osećam kako svojim neprekidnim razmišljanjem, glupim mislima i sekiracijom trošim više energije nego što je hranom unesem u organizam. A, kao po nesreći, niti imam dovoljno hrane, niti apetita.

Ima još nešto o čemu bih morala pisati, ali sad ne mogu. I ovo do sada je bilo usiljeno. Teško se u poslednje vreme odlučujem za olovku, jer se osećam tako iscrpljenom za bilo kakav umni rad da mi se čini da ni jednu rečenicu neću znati sastaviti i ukomponovati kako valja. Čini mi se da je svo moje ranije znanje isparilo i da nije ništa ostalo od njega, osećam se isto kao da u školu nikad nisam išla. U stvari, nisam vam objasnila šta de fakto osjećam. Uopšte nisam u pravoj psihičkoj formi i ne umem da opišem stvari i osećanja onakva kakva jesu. Osećam se glupom neznalicom i sve što je najgore pripisujem sebi.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

You may also like...

Komentariši

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.