Eskalacija sukoba u BiH

Počeo je rat u Bosni i Hercegovini. Jer, kako drugačije da nazovem ovaj haos što se dogadja u mojoj Bosni, mome gradu Vlasenici, mojoj Cesti, mome životu? Sve se okrenulo naopačke. Spremamo se da idemo nekud, da bježimo od onog što može da se desi, a, zapravo, ne znamo kuda bismo krenuli. Spakovane stvari i dalje stoje, tu u nekom kutku sobe, ali mi ne idemo nikuda. Jer, kuda bismo? Zar da idem iz kuće u kojoj sam odrasla, iz svog zavičaja, iz svog grada?

Sve do sada sam mislila da smo siromašna obitelj, sa skromnim namještajem, posudjem i ostalim kućnim potrepštinama, ali sada mi se to čini kao neizmjerno bogatstvo, sada kad prijeti opasnost da sve to, taj topli dom sa skromnim stvarima, napustimo i krenemo glavom bez obzira u nepoznatom pravcu i sa nepoznatim ciljem. Ova, sve do sada za mene luda kuća, postala je najljepši dom, i tek sada uvidjam da sam tražila previše od života i ljudi, a nisam cijenila ono što sam imala i što imam. Krivim sebe što sam vječito bila nezadovoljna svime, ljudima, životom, samom sobom. Možda je i dobro sve ovo što se dogodilo i što se dogadja jer ja nikad ne bih shvatila neke stvari, ne bih cijenila svoj skromni dom i ljubila zemlju na kojoj živim i slobodu koju gubimo svi, vlastitom krivicom.

Žalosno je vidjeti Sarajevo u kome pucnjava ne prestaje, brojne detonacije, bacanje granata i snajperisti daju sliku pravog rata, a to, u stvari, i jeste. Grozno je gledati direktan prenos rata u Sarajevu, slušati gnusne dogadjaje iz Bijeljine, Kupresa, Livna, Mostara, Neuma. Dokle?

Najnovija vijest glasi da su u Briselu dvanaestorica predstavnika Evropske zajednice odlučila da priznaju BiH kao nezavisnu i suverenu državu. Šta li će to priznanje donijeti gradjanima BiH? Da li eskalaciju sukoba ili smirenje ove napete situacije?

Možda sam previše sebična i egoista zato što u svakoj situaciji, pa i u onoj najgoroj vidim sebe i proučavam svoje stavove i osjećanja u vezi sa vim dogadjajima. Tako sam npr. sada ogorčena na sve ovo, ali nemam koga da krivim što mi ne da da živim bar malo normalnim životom. Tek što sam se malo iščupala iz one višemjesečne učmalosti i lošeg psihičkog stanja, depresije, nervoze i dosade, počela raditi i sticati nadu i samopouzdanje, nastupilo je ovo ratno stanje. Ništa mi se ne da. Zašto je morao da počne rat?

Zašto ja i moji vršnjaci, sva omladina i cijelo čovječanstvo nemamo pravo da živimo u miru? Jer, kome sam šta skrivila? Sad kad treba da se radujem životu, zaljubljujem i patim zbog ljubavi, ja moram da živim u strahu od neizvjesnog, u mogućnosti da me neko siluje, muči ili samo podmuklo ubije.

Neka daleka čežnja javlja se u meni. Želim da volim i da me vole, želim ljubav. A šta mi se nudi, šta mi ovaj život nudi. Ako mi nudi samo patnju, bol i jad, onda to i nije neki život. To je falsifikat života, to nije pravi život. Jer, pravi život nudi od svega po malo, i patnje, i sreće, i boli, i radosti, i tuge, i ogorčenosti, ponosa i hiljade drugih stvari. Ovaj život koji nam se trenutno nameće je obični falsifikat koga su izrežirali neki bolesni umovi koji ne odustaju od svojih ciljeva ni onda kada gaze po leševima nevinih ljudi.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

You may also like...

Komentariši

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.