U svijetu nije lako

“Dugo sam se kanio da vam napišem pismo, ali nikako ne znam šta da napišem. Znam da vas sve interesuje, gdje spavam, šta jedem, čime se bavim, ali strpite se dok ne dodjem uživo da popričamo, jer sam na olovki i na jeziku težak.
Dzo je došao prije 5 dana, u petak ujutro, i donio mi novosti od vas. Malo je smršo (ako mršaviji i može biti), valjda zbog puta malo smireniji nego kad je došo i više zainteresovan za poso. Ne zamjerite na lošem rukopisu, jer pišem na koljenu.

Kad sam tek došo u Italiju (16.3.'92.) dočeko me samo park (običan sa klupama i vodom) i desetak propalica, prosjaka, kockara i “gazdi”. Nisam mogo sebe da nadjem u tom timu, u toj ligi. Ali nešto se mora jesti, negdje spavati, pa i obezbijediti hrana (soldi) i pare za slučaj kiše. I pored svega toga ja nisam privh 40 dana ništa radio (bilo je užasno teško). Nakon 2 dana i Džo je došao u park. Mislio sam da će svi moji problemi biti riješeni. Ali nije bilo tako. Džo mi je kupovao hranu i cigare 10-15 dana, ali da mi nadje neki posao ni govora, za što ga ne krivim nimalo, jer nije ni mogao. Malo je pogriješio što mi nije dao da radim što i ostali, ali nema veze.

Skupio je 400-500 DM i protiv moje volje otišao za Bosnu. I sami znate da je pogriješio. Čak mi je i sam pričo kad se vratio koliko se puta sjetio mojih riječi. Dobro, ostadoh ja sam da kontam dje i kako. Nešto sam imo repe tako da 1 mjesec nisam radio ništa.

Prvi put sam radio cijeli dan i zaradio 35 DM što mi je bilo dovoljno 2 dana da jedem. Nakon toga, vrijeme kišovito, nemam dje zaraditi, jezik ne ratumijem, svako bježi podalje od parka da jede, i da ne dužim, tako sam gladovao 2 dana. To mi je više pomoglo nego odmoglo. Kupio sam brisač i počeo sa lavorom (poslom). Zaradjivao sam za hranu, cigare i telefon. Nisam mogao više jer je poso za mene poštenog mladića bio nepodesan. Svakog dana sam zvao nekog, raspitivo se za vas. Avdu R. sam zvao 20-30 puta. Za vas nisam ništa znao 2 puna mjeseca. Nakon toga saznam od Ibrime B. da ste prešli u Kladanj, za Dzo i starog ništa. Kasnije sam čuo da je Redžo u Zagrebu i da bi prešo u Italiju, ali nema para. Zovem Rahimu i ona mi kaže, Dzo jutros otišo u Zagreb it Rijeke sa E i M, da se naoružaju, što srećom, nije bilo tačno, jer su se ovi oglasili 3-ći dan u Milanu. Kad su došli bili su živi skeleti, blijedi, isprepadani, ali to Džou nije smetalo da pomisli od mene da sam Marokanac (ha-ha-ha) Tad sam ih nahranio, napojio i odveo da spavaju. Tada sam čuo da ste vi došli u Savudriju.

Radili smo nekoliko dana zajendo, ja i Džo, a M. i E. dok se nije pojavio jedan Talijan da me zove da radim. To je bio poseban doživljaj. Pomislio sam, evo para, evo posla, evo stana, evo dokumenata, čime ću sve probleme da riješim. Tako sam radio 17 dana po 10-12 sati, kasnije je sa mnom radio i M. Došo je i avgust kad svi Talijani idu na odmore, tako odoh i ja. Zaradio sam negdje 800 DM koje sam do kraja avgusta potrošio. U septembru ponovo radim , veće pare, nije više vruće, ja sam na konju. Svako 7 dana plaća, ja kažem Džou šalji 400-500 DM u Savudriju, on šalje 200-300.

Dobro, gazda kaže, plaćam te 10000 lira po satu i plaća je mjesečno. Da ne dužim puno, radio sam do 10.12.'92. (M. je ranije presto). Dolazi hladno vrijeme svaki dan moraš u bar da se ne bi smrzo napolju. Džo davno presto raditi, para mu nestalo (najviše njegovom krivicom) reću vam drugi put zašto, tako da smo nas dvojica non-stop zajedno bili , bilo je dobro, pravo. Neke od naših policija je odvela da spavaju ko ljudi, dala im hranu i to, kasnije saznamo, otišli u Jesolo kod Venecije kao izbjeglice. Džo me zbunari da idemo i mi, odemo tamo, njega ne prime, a ja ostanem. Bio sam 20-tak dana, gledo dosadu, pokvarenost naših ljudi gdje god se nalaze (naravno, izuzeci). Zovnem gazdu, kaže, dovedi zidara i hajde da radiš. Uzmem H. i tako radismo 20-tak dana. Kaže gazda, žao mi je, znam tvoju situaciju, ali posla više nema za 1 mjesec. Dobro, isplati nas i opet u park. Kasnije, H. ode u Njemačku. tako da nisam imao s kim da radim kasnije kad me gazda zvao.

Radim pomalo kod ljudi, ali svim silama se trudim da nadjem nešto sigurno, da radim uvijek. Prve pare kad zaradimo poslaćemo nešto vama. Puno pozdrava primite svi redom.

Prije 2 dana sam čuo da se stari, prije 1,5 mjeseci javljo Muharemovci, da je živ i zdrav i dobro mu je. To mi je reko njen brat iz Slovenije.
Nemojte samo misliti na nas, mislite malo na sebe, ugodite svojim željama, život je jedan (1). Ja kad čujem da vi brinete, i meni je gore, ali stvarno nemate potrebe brinuti. Evo vam jedna slika na kojoj nisam baš nešto, idući put druga slika i pismo vedrijeg tona. Moro sam vam i ovo napisati da znate da u svijetu nije lako.
Ćao, S!”

To je moj brat S. Po tonu kojim je pisao ovo pismo vidim da je pun ogorčenosti i da se iz korijena promijenio. O, Bože, što nam ovaj rat uradi! Nikad više neće biti kao što je nekad bilo. Rat će nas sve pretvoriti u retardirana bića. Ali, šta se može?

Komentariši