U potrazi za smislom

Već danima ništa ne radim. Ne znam kuda da krenem, šta da započnem. Svim snagama svog bića pokušavam da se otrgnem od dosade, da je satjeram u ćošak, ali ne ide baš glatko. Osjećam se prazno, usamljeno, kao da sam zaboravljena od svih. Pokušavam učiti engleski, i pletem čarape, ali sve su to sitnice za mene. Meni treba nešto veće, krupnije, neki posao koji ne zahtijeva sjedenje i koji sadržava stalno kretanje. Želim da radim nešto korisno, želim biti u pokretu.

Koliko vidim to sada nije moguće. Izbjeglištvo. Raditi za narod ne vrijedi više. Nije zahvalan posao. Radila sam za narod gotovo godinu dana. I šta sam na kraju dobila. Ništa. Opet nogu u g. Svo vrijeme dok se radilo volonterski, dobrovoljno, ja sam radila, sada kada se plaća, meni nije dozvoljeno da radim.

Ado me nije nazvao mjesec dana. Ne znam da li da nastavim dalje ovo mučenje s njim. Dopisujemo se, ali njegova su pisma tako štura, nikad mi ne napiše važne stvari, već nešto što me ne zanima. Ovakav način kontaktiranja mi je zamoran. Ja dajem sve od sebe, pišem mu o sovjim osjećanjima, o svemu što se dogadja meni i u kampu, pišem mu o svemu i svačemu, a on meni čak i ne odgovori na ono što ga pitam. Čak i kad bih mu napisala cijelu istoriju svog dosadašnjeg života, kad bih mu cjelokupno znanje iznijela na ovaj papir, kad bih mu svoj mozak poslala na analizu bilo bi mu svejedno. On bi mi kao i uvijek pisao o mačku Moricu, o sviranju na gitari i o svom uživanju u životu. On ne želi razmišljati o ozbiljnim stvarima. Možda je u tome baš razlika izmedju mene i njega. Ja sam negdje u dubini, na samom dnu svoje unutrašnjosti sam ozbiljna, i sve uzimam za ozbiljno, dok je on neozbiljan i ništa ne uzima za ozbiljno. Njemu je bitno samo to da uživa u životu. Ja sam potpuna suprotnost. Ja ne umijem da uživam u sitnim radostima, sve što znam to je da mučim sebe. Recimo, optužujući se za nešto, kriveći se za nešto za što nisam kriva, kajući se, itd. Ne znam kako dalje…

Možda, ipak, nismo jedno za drugo. Možda se previše razlikujemo…
Kako je to čudno: završila sam srednju školu (svi su je smatrali najtežom) i svak’ bi pomislio da sam naučila pravu formulu života, možda smatraju da znam kako najbolje preživjeti ostatak života. Medjutim, ja se ne snalazim ni u najjednostavnijim životnim situacijama. Ne znam da se ophodim s ljudima, čak ni sa svojim najbližim. Mislim da sam previše otudjena.

Kad bi me npr. prijateljica, koju trenutno nemam, pozvala kod nje, jag bih se satima prije dolaska snebivala, razmišljajući kako da se postavim, kako bih se trebala ponašati, itd. Kako da ovo prevazidjem?

Dok sam radila na recepciji, imala sam društvo, nije mi manjkalo druženja. Tada sam mogla u potpunosti vladati situacijom. Nisam se osjećala otudjenom. Sada sam usamljena. Kao da život van rada ne postoji. Ja se osjećam bezvrijednom ako ništa ne radim. Ali, sada je nastupilo vrijeme odmora. Stagnacija. Srozavanje osjećaja zadovoljstva. Ali, izdržaću. Baš kao i do sada. Neću moliti Boga da mi pomogne. Dovoljno je da sam živa. Boriću se sama, pa makar morala raditi i rutinske poslove u ovoj baraci kao što je pranje posudja, otresanje ćebadi, metenje, spremanje kreveta.

Gledanje televizije, slušanje radija, učenje engleskog, pletenje čarapa i poneka šetnja, to je sadržaj mog života u ovim dosadnim oktobarskim, novembarskim, savudrijskim danima.

S druge strane, taj moj Ado, koji trenutno boravi u Njemačkog, i kog sam upoznala tog marta ‘93 i s kojim sam provela tih nekoliko mjeseci, je pravo dijete prirode. Zadovoljiti osnovne biološke potrebe, to je njegovo geslo. Naravno, nije to nikad rekao, ali tako istinski izgleda. Nikad prije nisam upoznala tako nekog momka ili bilo koje ljudsko biće da se samo bori za sebe, za svoj život, za svoje zadovoljstvo.Baš zbog toga me je i zainteresovao za sebe. Pojesti, popiti, obući se, seksualno se zadovoljiti – prešutne riječi. Nije završio školu, nije mu važno da li će izgledati lijepo to što uradi, važno je da dobije korist od toga. Nije štedljiv, potrošiće svaki dinar na hranu, piće, poklone svojoj dragoj. U ovom slučaju njegova draga bila sam ja i ne kajem se zbog toga.
A nemam se zbog čega ni kajati. Jer – nisam spavala s njim. Jednu svoju biološku potrebu nije uspio zadovoljiti sa mnom, ali nije me ostavio zbog toga. Što nikad, desilo mu se sa mnom. Zaljubio se. Neprestano mi je pričao da mu se ovo dogadja prvi put u životu, da se zaljubljivao i prije , ali da je ovo sa mnom nešto posebno. Slučaj za ispitivanje – tako je običavao reči.

Kasnije mi je pisao u pismima i na razglednicama da sam mu ja jedina i prava ljubav koja se dogadja jednom u životu. Nekad mi se činilo da i pretjeruje govoreći da se uopšte neće ženiti ako mu sudbina ne dozvoli da budem njegova. Pisao je da će me voljeti i ako ja njega prestanem da volim, pisao je da mi je vjeran. Jer kad bi spavao s nekom djevojkom osjećao bi se “tako bijedno”. Ne znam. Ponekad mi se činilo da mi se dogadja ljubav poput one izmedju Romea i Julije, Ado mi je govorio divne stvari, poslije sastanka s njim osjećala sam se veselo i zadovoljno. Bila sam s njim po cijele bogovijetne dane.

I da zaključim, dok se ja mučim tražeći neki smisao u svom življenju, u svemu što činim, moj dragi se prepušta slučaju i ne razbija glavu nekim glupim mislima. Uživa u sitnicama, svira gitaru i lijepo mu je. Ima volju za životom.

Kažu: suprotnosti se privlače. Ne, i ja bih voljela da umijem živjeti, a sumnjam da bi Ado volio živjeti mojim načinom života. Nikad nije volio razmišljati. Kaže, odmah ga zaboli glava. Ha, ha. On je fenomenalna ličnost. Jedina osoba koja ništa ne razmišlja. On živi. Ja sam razmišljam.

Sad bi se moj dragi, da je ovdje sa mnom, na sve ovo samo nasmijao. Počeo bi se šaliti i ja bih se smijala. Zaboravila bih svoje misli i prestala tražiti smisao svemu što se dogadja.

Komentariši