tr(t)ljanje

28.11.2006.

(ovo pišem isključivo sebi i biću dosadna, ne zamjerim ako niko ne pročita)
Ponedeljak je počeo kao i obično – mrzovoljnim gašenjem budilnika na Nokia mobitelu. Uslijedilo je tromo tumaranje u pidzami i izmišljanje milion razloga zbog kojih bih izostala sa nastave.
“Mogla bih reći da sam bolesna…?”
“Ili da moram srediti nešto privatno..?”
“Dijete mi je bolesno?”
Uf, samo to ne. Radije ću ići u školu, iako sam još uvijek prokleto pospana i najradije bih se vratila u krevet, pod topli jorgan.
Pogled na moje zlato koje još uvijek spavaše omekša jutranju mrzovolju. Ostala bih zbog njega, ali i on mora ići. Bože, ovako mali, a već vojnik, naviknut na rano ustajanje i rutinu.
Obožavam ga gledati dok spava. Legnem potrbuške i samo ga posmatram. I.. nema šanse da ga probudim, spava k'o top! Poljubim mu vrh nosića i čelo. Nastavljam posmatrati i uživati.
A vrijeme, kradljivac stari, uopšte ne mari, moram buditi svoje čedo. Spremim se, spremim njega, na brzaka srknem malo kafe, operem zube, odvedem dijete u vrtić. Odvedem sebe u školu. Mrzovolja je već sasvim nestala, energija na zavidnom levelu.
UVIJEK kasnim. Tačno 3 minute! Ne znam kako i zašto, ali 3. Ni manje ni više. Čak i kad imam dovoljno vremena za spremanje. Mislim da su mi te tri minute postale dio imidza.  Mislim da to više ne bih bila ja kad bih odstupila od pravila ” 3 minute”.
Vježba Printeri u Novellu uspješno završena.
Razgovor s profesorom o ocjeni prethodnog predmeta, ma , uopšte me ne zanima, bitnije mi je da istjeram na čistac neke nejasnoće. Hoću da zna u kakvoj sam frci. Odlično je razumio, valjda je bio u sličnoj situaciji. Složio se s tim da je dijete u nezgodnom dobu i da pored njega i ne mogu baš učiti, ali.. rezultati su, ipak, odlični.
Dolazak kući donese radost. Dobila sam pismo iz Zavoda za verifikaciju stranih diploma.  Fino javljaju da moji papiri iz Dk otprilike odgovaraju ovim ovdašnjim. Odlično.
Pranje veša.. ups, nema deterdženta. Trk u prodavnicu.
Jedna me baka u invalidskim kolicima zamoli da joj pomognem s korpom. Uradih to i poredah joj stvari na traku, na što se ona stade zahvaljivati do beskraja. Uzvratih da je to bila sitnica.
Trpajući stvari u kesu čujem kako govori prodavačici da sam joj pomogla, i ne može da dodje sebi šta sam sve za nju uradila, jelte, a prodavačica reče da se, eto, dešava. A ja se sva pretvorila u upitnik. Zar im, stvarno, toliko znači nešto što je za mene samo sitnica?
Perem, a kroz glavu zuje pitanja. Zašto onaj onako bulji u mene? ZAšto u mom vešeraju peru samo muškarci? Zašto komšija opet sjedi na stepenicama? Pa, zar on nema ključ od stana u kom živi?
A ona juče… da li se još uvijek sladi onim kako mi je odbrusila.. ? Zamisli, draga, ona radi, i nema vremena za besposlice.. Još me optužuje da je mrzim iako je uvjeravam da za tako nešto, uopšte, nisam sposobna..
Ma.. dobro sam joj rekla, nek izbriše broj, pa joj se neće dešavati da pogrešnim osobama šalje sms-e… Ccc.. kako providno!
Kako je nezrela.. i iskreno, ne želim s njom da petljam. Takve osobe samo probleme nose sa sobom. Finito bambino, sve je ispucano.
I oprano.
Pa se onda zavučem u zamršene odaje interneta. Neki newsletters, ipak, donesoše novosti. Počinje. Moram požuriti.
Na TV ide neka emisija o uredjenju stana.
Mislim da sam pretjerala.  Radila sam najmanje 3 stvari istovremeno i time prekršila svoje pravilo : sve u svoje vrijeme.
Ali dobro.. uspjelo je.

Komentariši