Ratni zapisi- Opet zbijeg

1130_004Istog smo dana , u predvečerje, sa torbama, ćebadima i hranom napustili topli dom i krenuli da tražimo skrovište. Nismo znali šta nam noć donosi i zato smo odlučili napustiti kuće i provesti noć u prirodi. Plašili smo se nepoznatog.
Skupa sa još nekoliko porodica sklonili smo se u jedan obližnji šumarak, pod strmim brijegom. Prostrli smo ćebad i sjeli, napeto iščekujući dalji tok događaja. Možda nam je to u početku bilo i zanimljivo, možda smo to prihvatili malo neozbiljno, pa smo se i šalili na sopstveni račun. Možda smo zamišljali da smo neki glumci koji igraju u nekom uzbudljivom, avanturističkom filmu. Bili smo suviše naivni da pomislimo da sve ovo neće dugo trajati . Sati i sati su prolazili, a mi smo i dalje sjedili i naš , u početku živahni razgovor, počeo je da jenjava. Već je i glad počela da nas obuzima, a bilo je i poprilično hladno.
Inače, u našim prodavaonicama je , u posljednje vrijeme, bilo samo pašteta i konzervi, tjestenine i keksa, tako da je narod, sluteći neko zlo, kupio dosta tih namirnica kao zalihu (ratnu rezervu). Nismo se usudili da mislimo šta će biti kada potrošimo i to što smi imali.
Gladujući tako i smrzavajući se , povremeno smo izvirivali iznad brijega , tobože izviđajući situaciju, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Četnici su nas svakog momenta mogli iznenaditi jer smo im bili veoma blizu, a ni skrovište nije bilo neko narocito dobro. Bila sam iscrpljena tim vječitim iščekivanjem da se nešto dogodi. Hladan vjetar ledio je krv u žilama i pomislila sam da se tako ne bi moglo dugo živjeti.
Sve do tada mislila sam da je lako beskućnicima i skitnicama, da vode bezbrižan život, spavajući gdje stignu i lutajući bez cilja. Sad sam vidjela da smo i mi bili jedna vrsta beskućnika, a sam Bog zna koliko nam je bilo teško i kako ni malo nismo bili bezbrižni.
Bilo je toliko hladno da više nismo mogli izdržati. Ohrabrili smo se i ustali. Odlučili smi da svi zajedno odemo u jednu kuću i tu provedemo noć. Bilo nam je lakše kad smo bili skupa i kao da smo se manje plašili.
Prespavali smo kod rodice R., čija kuća je bila najzaklonjenija od svih i nalazila se blizu šume. Žene su dežurale svu noć, ali četnici te noći nisu djelovali. Nije se dogodilo ništa neobično. Bio je tek početak, pa su, valjda htjeli da nas priviknu na svoje prisustvo. Biće vremena i za krv i za smrt.
Po noći se nismo ni plašili previše. Znali smo da su oni plašljivi zečevi u lavljoj koži , da nisu hrabri, uprkos svojoj sili i premoći u oružju i da se neće usuditi da zalaze po kućama i selima jer ne znaju šta ih tamo čeka. Oružje nije bilo ni upola predato, samo je jedan mali dio dospio četnicima u ruke. Jedino što me brinulo bio je moj otac.
Ujutro rano ustanemo i krenemo svako svojoj kući. Na trenutak smo mogli da odahnemo u poznatoj atmosferi toplog doma. Odložili smo torbe u neki kut i počeo je kakav-takav svakodnevni život…

Komentariši