Prošao zanos

Utorak.
Nemoć, nemoć, nemoć… Kako sablasno odjekuje ova reč u mojoj svesti. I opet se vraćam na staro. Ponovo nemoćna, ponovo nesposobna da bilo šta menjam. Energija koju sam dobila posle onog ljubavnog nagoveštaja iscrpla je sve svoje izvore u meni i sad je po starom.  U školi su prestale petice, a pojavile se neke ocene koje baš i ne volim. Nervoza se vraća i svojim oštrim kandžama grepe po mom mozgu i želucu. Neuspesi opet. Hej, zar moram za 5 srećnih dana da tugujem 365?
Znam, reći ćete, ako energiju crpiš iz ljubavi što ne nastaviš sa ljubavlju? A ja ću vam reći, ne smem, ovaj, ne mogu, ovaj, neću. Ma, ne znam. Da “onaj momak” nije tolika kukavica, možda bi i bilo sve drugačije, ali, on, eto, ni nakon 15 dana ne sprovodi ništa, nikakav plan. Vidjam ga često, ali šta od toga. On, izgleda, namerava da ne preduzme ništa za sledeće tri godine. Upravo toliko mu je bilo potrebno da načini prvi korak, pa ne bi bilo čudo kad bi me za 3 godine zamolio da negde izadjemo skupa i tako načinio svoj čuveni drugi korak.

Stvarno je kukavica ili, bolje napisano, previše (totalno) nesiguran u sebe. Kao i ja. Plaši se da ču ga odbiti, izgrditi ili ne znam šta. Doduše, to se može očekivati od mene, ali u mom slučaju očito je da mu (sigurno) ne bih iskopala oči kad bi mi prišao. O, Bože, o čemu to ja?

U stvari, ni ja nisam sigurna da bih s njim smela poći. Kako će na to gledati naša okolina? Kako će moji to prihvatiti? A kako njegovi?

Moji ukućani mi svašta “nabacuju” o njemu. Priznaću da su to, uglavnom, pogrdne reči, ni traga od pohvala. Za ja vredim više od njega, pa bi da me odvrate? Ne znam čime se meri vrednost ljudi, ali rado bih izmerila naše dve vrednosti. Čini mi se da i kad bi on manje vredio ja ne bih mogla da se otarasim ove stvari izmedju nas. Ne bih ga potcenjivala. Bila bih velikodušna. Opet ja “bulaznim”…

Od sutra počinje štrajk. Nećemo ići u školu “ do daljnjeg”. Dobro mi dodje ovaj raspust, s jedne strane. Loše mi dodje ovaj raspust, s druge strane. Baš sam duhovita, zar ne? Da pukneš od smeha. Elem, štrajk će mi pomoći da se malo odmorim od more koja se zove škola. A ono s druge strane: štrajk mi ne ide u prilog što se ljubavi tiče. Neću vidjati… Ma, gluposti, što ga moram vidjati? K’o da mi je stalo do njega. Ipak…

Kad se nešto uvuče pod kožu u ovim ludim godinama, nikoga ne istera. I meni se, eto, jedan mladić uvukao pod kožu i vijuge mozga, pa sad ne mogu ni s njim ni bez njega. Ma, gluposti. Izvinite, ja onako u prolazu, k’o Mija Aleksić.

***

22:00

Sad ću da pišem pesme. Zamislite, svi moji “ljubavni” robovi imaju po 4 slova u imenu. To je pogodno za pisanje pesama koje u akrostihu sadrže neku logiku. Inače, da nije tako ne bih pisala pesme. Pa, na posao.

Nadaš se sreći sa mnom
a ne znaš da grešiš
U mome srcu ljubavi nema
čak ni za bolje od tebe
Ako mi kažeš ijednu reč
o velikoj ljubavi tvojoj
verovat’ neću nijedno slovo
jer ne znam ljubav šta je.
I sad ti se odluči
pronadji stazu svoju
Znam da sam ti draga
al’ ne pitaj za ljubav moju.
Lako se, lako zaljubiti
a niko ne pita za kraj
Ne gledaj me tim očima plavim
jer voleti ne umem, znaj! (Nail)

Samo me gledaš i ćutiš
da učiniš ne znaš šta bi
U srcu odavno me nosiš
al’ nemaš sreće u ljubavi.
Eto, i ja tebe gledam
i smešim se, maleni moj
Ne znam šta ču sa tobom
a volet’ te ne mogu, znaj.
I sunce će ponovo sjati,
ne budi tužan ti.
Mesec će zvezde čuvati
a ti ćeš drugu voleti.
Da sam te ranije srela
možda bi ljubavi i bilo
Da nisam drugog zavolela
u srcu bi mom bio samo ti! (Seid)

Nemam više inspiracija. A ni ova nije neka za pohvalu. Ćao!

Komentariši