Patnja oplemenjuje duh

Sve je besmisleno. Ni u čemu ne vidim smisao svog života. Tumaram kao senka, pokušavam pronaći nešto zanimljivo, neku radost zbog koje bi vredelo živeti. Ništa. Ništa mi ne ide od ruke. Ništa me neće. Svaki novi dan je ubitačan , neka neobjašnjiva dosada preti da me skoli. Ne pronalazim način da se otrgnem od nje. Toliko želim da isprobam sve , sve poslove da radim, sve stvari, pojave, ljude, da vidim, dodirnem. Pucam od želje da saznam sve, da steknem najmaksimalnije iskustvo, da budem moćnija u svemu i od svih. Ne ide.

Kuća, čamotinja, kuća, samotinja – to je sve. Pitam se da li sam sposobna za bilo što. Ne odgovaram. Dok je trajala škola nisam mislila na posao. Sada kad želim da se osamostalim, pitam se da li bih ja stvarno mogla nešto da radim, da li bih se mogla izdržavati. Sumnjam.

Evo, danas sam radila šest časova na radnom mestu moje sestre. Pa, i to mi je bilo previše. Brzo mi je dosadilo. Nešto me vuče natrag u moju tamnicu. Šta je to što mi ne da da se izvučem iz ove grozote koju mrzim, ovog života koji mi se ne dopada…?

Malo pre napisah da želim da iskusim sve, a, ipak, ne mogu da ni odakle počnem. Možda bi to što pomažem sestri moglo da me preobrati , da steknem neke nove poglede na svet, da to što dolazim u kontakt s ljudima omekša malo moju otudjenost, ali, ali… Kao da Bog ne da svima da bolje žive, kao da neće da mi pomogne. Nešto me vraća u moj ukleti dom u kome sve više trulim, patim i venem, u cvetu svoje mladosti.

Kažu da se kroz patnju oplemenjuje duh. Dokle li će se moj duh oplemenjivati? Trebalo bi da sam do sad  najplemenitija osoba na svetu, ali, ipak, nisam. Primetili ste: previše sam sebična. Ali, od te sebičnosti nikad nisam imala koristi. Ja sam uvek samo želela nešto da postignem i tom željom nisam nikog oskrnavila. A to što ništa nisam postigla sama sam kriva. I još poneko, ali nećemo sad o tome. Dakle, da zaključim: patnja, samo patnja!

Oh, do djavola, zar ću vam pisati uvek jedno isto? I sami znate da ja patim, jer da ne patim ne bih pisala sve ovo,. Srećni ljudi ne pišu dnevnike.

Sve bi bilo bolje da mi bar u ljubavi cvetaju ruže. Ali, i tamo je jesen uplela svoje žute prste, osušila lišće, polomila grane, iščupala koren. Ostalo trnje od ruže i – patnja. Potmuli bol razara mi grudi, ubod trnja sve je žešći.

Kad se pojavim na nekom javnom skupu hiljade očiju uprte su u mene. Priznajem, to mi pomalo laska, ili prija, kako hoćete, ali me to ne dira puno. Meni je stalo da samo jedan čovek gleda u mene i to bi onda bio dogadjaj za razmišljanje. Ostali prolaze bez uspeha jer ja, izgleda, volim samo njega. Čudno, nikad nisam s mnjim, a volim ga. Zla sudbina mi je podarila najnesposobnijeg i najtvrdoglavijeg mladića i ja se mirim s njom. Ako mi je takva sudbina, onda u redu. Šta je, tu je.

Osam dugih meseci čekam da načini bilo kakav korak. Volela bih i da bude pogrešna, samo da prekinem ovo glupo i neodredjeno stanje u kome se nalazim zajendo sa njim. Nije mi jasno da li m je još uvek stalo do mene i da li mu nešto značim. Želela bih da učini taj prokleti pogrešni korak i podje s drugom. Tek bih tada mogla reći sebi: “Eto, Jasmina, i tome je kraj!”

Prebolela bih ga brzo, mada ga dugo ne bih zaboravila. Možda mi se smejete i kažete: “Pa, to je isto. “ Za mene preboleti i zaboraviti nije isto. I tačka.
Što se mene tiče, ja ne uspostavljam ni s kim kontakt, jer ne vidim koji bi momak mogao da razumi ovu čudakinju. Dotični mladić bio je najbliži toj nekoj mojoj verziji budućeg momka. Bezuspešno je, dakle, i dalje s njim. Ko zna možda bismo, po uspostavljanju kontakta, ubrzo dosadili jedno drugom i rastali se razočarani. Možda zato i odugovlačimo ovoliko. Ili nam, stvarno, više nije stalo ni do čega.

Kad ga vidim, divim mu se i sama ne znajući zašto. Pa, on se ne svidja nijednoj devojci, osim meni. Ili, samo tako izgleda. Želim da budem s njim, ali sve moje želje ruše se kao kula od karata, kad ustanovim da on nema nameru da mi se približi. Prolazi kraj mene, no ne zastaje. Zabrinjava me njegova hladnoć. On bi, izgleda, hteo da mu devojka sama dodje. U mom slučaju, to je potpuno nemoguće, jer ja sam još tvrdoglavija i gordija od njega. Šta ću, takva sam . Volim te, ili bar, svidjaš mi se, ali, dragi moj, neću ti nikad doći sama. Zar da ga ja vučem za rukav i molim za šaku ljubavi. Stvarno glupo, ali čini mi se da bih radije umrla.

Zar jedan čovek razum da mi uzme
zar da ga tražim, zar da se predam,
nikada do sad ja molila nisam.
svoju ljubav drugom ću da dam.

Za ovo poslednje nisam sigurna, jer za to bi trebalo 3-4 godine. Oh, kako su ljudska osećanja složena. Kad bi se počela objašnjavati ljudska osećanja nastala bi čitava zbrka, jer je to nemoguće. Ja, trenutno,  želim samo da se reši ovaj naš odnos, da se nakako definiše. Nije mi važno da li ću, konačno, poći s njim ili ga totalno izgubiti. Samo da se ovo reši. Svega mi je već preko glave. Javi se u meni tuga kad pomislim da neću nikad više biti s njim, nikad slušati njegove reči, glas koji volim, osetiti njegove ruke, nikad ćutati zajedno s njim. S njim čak i ćutanje ima smisla. No, umorna sam posle svega ovog mučenja s njim. On je jako naporan momak. Sad mi je tek jasno zašto nijedna devojka neće s njim. Pored svoje nesposobnosti i ljubavnog neumeća, on je previše i hladan tip, previše tmuran. Baš kao ovaj jesenji dan. Dana su se svi jadali na vetar i turobnost prirode. Svi su mrzeli ovaj dan. Preterujem, naravno. I šta mislite, dokle ću pisati uvek iste stvari, uvek o patnji i neuspešnoj, nesretnoj ljubavi? To ne znam ni ja…

Komentariši