Otišao je…

Šta reći nakon svega?
Možda i nema šta.
Odselio se 3.januara. Jednostavno se spakovao i otišao. Gotovo bez pozdrava. Bez suvišnih riječi.
Obavi par praktičnih stvari i ode.

Da li je jedna od tih praktičnih stvari bila i ovo što je sa mnom dobio dijete, ostvario plan, pa se sad vraća u prvobitni položaj? Neću da mislim o tome.
Previše se toga desilo. Previše sam se angažovala da saznam zašto je tako naprasno odlučio da ode i to uradio po kratkom postupku. Previše sam pametna da bih mislila da je to uradio iz onog razloga koji je naveo. A to je moja kocka. Ne, postoji nešto mnogo dublje, mnogo ozbiljnije.

Još uvijek sam sklona razmišljanju da je on, ipak, jedna dobrica i da je sve ovo uradio da nas, na neki način, zaštiti.
Pa, ipak, da li se ovolika bol uzrokovana njegovim odlaskom, može opravdati bilo čime?

Dječak tek sad polako shvaća šta se dogodilo. Plače, očajava, ne moće da se smiri. Jeca.
Ne znam kako da ga zaštitim od te boli. Ide od prozora do prozora, tražeći pogledom auto svoga oca. Priljubi svoje malo lišce uz hladno staklo i jeca. A ona stijena kamenog i srca, samo mahne i vozi dalje.
Evo i sada, dok spava, trza se, ponekad bunca. Dobro moje dijete…

Komentariši