Otac i brat

Petak.
Moji se dani dele na manje i više teške. Laki ne postoje. Oni više teški zaliveni su sa nekoliko litara suza, a manje teški su bez suza, al’, ipak, teški.
Čini mi se da mi nikad nije bilo gore. Svako novo shvatanje  donosi hiljadu suza i sve više sam svesna da ovde nema mesta za mene. Nema mesta za Jasminu kakvu zamišljam. Jedino da se promenim, ali to ne dolazi u obzir.

Povratak oca iz bolnice uneo je u moju dušu onaj stari nemir, bol, nesreću, neobjašnjivi osećaj koji me kida u paramparčad. Ponovo opijanje, ponovo mučenje i sebe i drugih, ponovo moje umiranje. Nikad do sada nisam toliko želela da umrem. A smrti nema…

Jesam li vam ikad rekla koliko želim da moj rodjeni otac umre? Nisam? Da, da, želim to više od svega. Ako već ja ne mogu da umrem, nek’ on to učini. Samo tako može prestati svo moje mučenje. Ne znam da li sam ga ikad volela. U stvari, ne znam kako to izgleda voleti oca. Odnos izmedju mene i mom oca je čisto odnos poznanika. Nikad nije bilo prisnosti, nikad iskrenosti. Možda me prezirete i kažete: “Kako možeš biti takva prema ocu?”
Kako ga mogu voleti i ceniti kad me svakim danom uništava sve više. Dolazi pijan i prljav, mumlja nešto jezikom pijanca, viče po kući, ubija me… Ne znam kako ostali u kući, ali čini mi se da svi nekako lakše podnose to njegovo pijanstvo. Zapravo, svi pronalaze neki izlaz i beže iz ovog košmara, a ja ne mogu. Nemam gde, nemam s kim i ne daju mi.

Tako mi je krivo kad moja braća negde podju, a ja ostajem u ovom jadu. Zavidim im što su radosni, što se samo šale, dok mene izgrize neka tuga, zavist, bol. Ne mogu sebi da olakšam.

Naljutila sam se na sve i evo me sjedim u ovoj sobi i plačem. Po sto puta sagledavam svoj prohujali život i nalazim da je uvek bio težak i u patnji proživljen. Uvek tuga, uvek jad, patnja i uvek borba da se izadje iz svega toga. Neki tužan osmeh mi se pojavi na usnama, oteklim od plača, kad pomislim da sam samo jedan dan bila istinski srećna. Bio je te 12. mart ove godine. Nikad više…

Sad mi ne daju ni da volim tog jadnog mladića. U stvari, stariji brat mi je uvek zabranjivao da se imalo zbližim s njim. Kad god sam bila u njihovom društvu, brat je bio tako grub prema meni. Kao da mi je hteo reći da ja nemam pravo da budem srećna. Pred tim momkom me je omalovažavao, grubo kažnjavao, a u njegovom odsustvu govorio sve najgore o njemu. Govorio je o njemu kao da ima gubu i da ga se svako treba kloniti. Nije samo slučaj s tim momkom. Ni drugima on ne da da mi se približe. Izgleda da najviše voli da čamim u kući i da me niko ne vidi.  Kako da objasnim to njegovo ponašanje? Možda ne želi da me neko povredi, ali valjda i  ja nešto znam.

Komentariši