Oklop nemoći

Ali, kako, za šta da se borim? Ove životne okolnosti su me potpuno demotivisale. Ne mogu ništa da postignem. A tu su i neki dodatni problemi koje ne mogu ni da rešim ni da ostavim. I, eto, ponovo beznadje, očaj, nezadovoljstvo. Možda ćete upitati, zašto ne možeš ništa da postigneš?

Pa, ovako: pokušam da učim, ali ne mogu to da postignem zbog svadje koja je non-stop prisutna u ovoj “kući zla”. Ponekad se ni samoj meni ne uči, pa kad dobijem nešto povoljnijju priliku  za učenje, ja krivim sebe što ne mogu da učim kad imam priliku, a mogu kad nemam. Baksuzluk! Onda odem u školu, dosadno je i tamo, mnogi me preziru i udaraju na moju nesreću čime moj jad još više uvećavaju.

Često se desi da dobijem ocjenu manju od 4, pa mi je krivo. Dodjem kući, svadja u toku, neprekidnom, a ja hoću da poludim. Gotovo da osećam fizičku bol zbog tih neprestanih prepucavanja, negdje oko srca, negdje u mozgu me boli.

Ne izlazim nikud, evo, ima mesec dana. Sad vidim da su mi i one glupe i dosadne igranke i te kako pomagale da se malo opustim i zaboravim ovu večnu svoju nesreću. Nema ni televizora ova luda kuća u kojoj živim. Samo radio je na mojoj strani. Jedino mi on pomaže da ne čujem to “veselo čavrljanje” koje dopire iz kuhinje. To je glavna prostorija svadje i tu joj se najviše svidja da isplete svoju mrežu. Tu najbolje deluje. Eto, tako ja živim…

Sigurna sam da i naš čuvar kuće, Gige, bolje živi od mene. On bar zalaje kad mu nanesu nepravdu ili povrede njegovu “mušku”, pardon, pseću sujetu. Ja ćutim i na sve nepravde i sve negativno oko mene, odgovaram tihim plačem u, nazovimo, mojoj sobi.

Proklinjem sebe, sudbinu i sve one koji su odgovorni za moj dolazak u ovaj ludi svet, i molim nadležne da me vrate tamo odakle sam došla. Još nisu uslišene moje molbe, dokaz je da i sad pišem ovo što čitate.

Još uvek ne znam da se ponašam, da komuniciram s pripadnicima ovog ljudskog roda, kome, tobože, i ja pripadam. Nemam ni prijatelja kome bih se izjadala. Večno zatvorena u svoj ogromni oklop nemoći!

Pomažem svima koji od mene traže pomoć. Tu prvenstveno mislim na školu i svoje školske drugarice, koje vešto koriste moju slabost da ne mogu da ih odbijem. Kad neko nešto ne zna, dodje, pita mene i ode, pošto dobije odgovor. Kao da je to naobičnija stvar na svetu.  Ja sam postala univerzalni pomoćnik. Ali, niko ne želi sa mnom da komunicira ni o čemu drugom, samo kažu jednostavno : daj!
I tako, ja sijem to svoje znanje (koje sam mukotrpno stekla), sijem, usadjujem u njihove (čast izuzecima!) tikve, ali nemam nade (kao u svemu) da će išta od tog mog znanja nići. Ali, neka. I to će proći, kao sve. Mesec i po me deli od slobode. Kad na to pomislim neizbežno mi pada na pamet i pitanje: a šta ću onda? Plače mi se. Već sam se na taj plač skoro navikla, pa ga gotovo svaki dan osećam, kao potrebu, kao lek bez kog se ne može.

I tako, dok univerzalna mašina utoljuje glad za znanjem svakom ko traži tu vrstu hrane, ona je nemoćna. Možda misle da sam bezosećajna i hladna, ali ja mislim da sam toliko osećajna da se to graniči sa bezosećajnošću. I osetljiva.

I tako, dok još uvek nemam ništa od života “ u kome slučajno prisustvujem”, ja uživam u svojoj nesreći. Ako nekad budem srećna, možda će mi nedostajati ova moja nesreća, a možda ću uživati u toj sreći baš kao što uživam ovih godina u nesreći, svojoj ljubljenoj koja me ne napušta i koja mi je verna. Vernija i od moje ljubavi…

11:00 h

Nešto malo inspiracije pade mi s neba pravo na pamet. Ako me pitate za ljubav, reći ću vam: to je poslednje na što mislim, i slagaću vam. Krug mojih misli obrće se ona dvije strane. Ako se obrće u lijevu stranu, prema srcu, onda je ljubav na prvom mestu, a ako se obrće udesno, prema razumu (mozgu), na prvom mestu je moj teški život. Obično se taj krug mojih razmišljanja kreće udesno, tako da misli o teškom životu jedva ustupe malo mesta mislima za ljubav. Kad si nesrećan ne možeš misliti na nešto lepo. Teško je to. Ipak, kad se moj magični krug pokrene ulevo, ljubav ispliva na površinu, a sve mučne misli, nesreću, bol, jad i nezadovoljstvo potope snažni ljubavni talasi. Na površini životnog mora ljubav gleda u nebo i očekuje bilo kakav znak.

Želela bih da je vuek sunce, nebo bez oblaka, belo kao sloboda, plavo kao sreća. Ali, kad god ljubav ispliva iz mora mojih misli, na nebu moga života pojave se oblaci, munje počnu sevati, oluja uzburka talase i na površinu ponovo isplivaju svi oni teški trenuci koji me muče, sva gorčina i besmisao. Ljubav se ponovo gubi, zabačena pod ogromnim naslagama nemoći i nesreče, moje i njene.

Komentariši