Odlučnost

Odvratna sam samoj sebi. Tek sam sad uvidela da sam već dugo vremena zavaravala sebe da je život tako surov, tako okrutan da je nemoguće bilo šta izmeniti. A da li sam ikad pokušala da nešto promenim? Bila sam svo vreme pasivna, polumrtva, ništa nisam činila da popravim svoje stanje. Život je takav kakav jeste, a od same ličnosti zavisi kakav će utisak steči o tom životu. Ja sam, eto uvek bila neodlučna, kolebljiva, plašila sam se da načinim i najmanji korak, sve odugovlačila, čekala da moje probleme rešava sudbina, ili već neko drugi. I onda, kad mi nije išlo dobro ( a bilo je to često) krivila sam život i nazivala ga surovim životom. Sad sam shvatila da se moram aktivirati, probuditi volju u sebi (koja je već odavno zaspala i gotovo se izgubila u tom snu).

Gledam u nebo i čekam da mi padnu na pamet prave reči kojima bih vam saopštila ovo što želim. Stvar je u ovome: dugo vremena sam mislila na iste, da kažem, stvari, mada su to bile, uglavnom, ličnosti. Nisam se interesovala gotovo ni za šta drugo. A toliko je stvari o kojima čovek (pa i ja) treba razmišljati. sadržaj mojih misli bili su : ljubav i ličnosti vezane u mom slučaju za tu pojavu, škola i teškoće u njoj i na kraju, nezadovoljstvo životom zbog nesreća u jednom i u drugom. I to je sve. O mnogim stvarima nemam pojma, jer se nisam interesovala za njih, jer nisam bila aktivna. I kad se udružim s nekim i počnemo pričati o nečemu, ja nemam znanja o tome, pa ne znam šta da pričam. A ja sam to tumačila kao otudjenje, kao nemoć u komunikaciji s ljudima. Sve se može kad se hoće, zar ne?

Ali, zašto ja prije nisam o tome mislila, zašto sam bila toliko vremena pasivna, pa gdje su mi bile ambicije? Zašto sam se prepuštala zanosima i tugovala što mi ne ide kako treba i kako želim? Pa, kako će mi ići kad ja ne činim ništa da popravim svoje stanje?

Taj Selimović me je stvarno impresionirao svojim romanima. Toliko stvari on je proanalitirao u svojim djelima, tako znalački, tako filozofski da sam ja , jednostavno, ništarija u odnosu na njega. Znam, ne treba da se uporedjujem s tim čovekom, on je sreo, sa puno znanja, poznaje život i ljude, a ja još uvek u jutarnjem životnom dobu.

Ipak, zašto se ne pripremam za budućnost, zašto u zbirku koja se zove mozak ne prikupljam malo više znanja, zašto se ne interesujem za sve pojave oko sebe? Uopšte, zar me ne zanima život?

Život je samo jedan i treba ga aktivno proživeti, što više ga iskoristiti. Uzeti i više nego što ti pruža, ali u tom uzimanju imati obzira prema drugima i odbaciti pohlepu. Rad! Rad je jedini ključ za bravu nemoći, nesigurnosti i neznanja. I svega ostalog što je negativno.

A ja čekala bolje dane , misleći tamo na neke… Aktivnost, draga moja, aktivnost! Pa, da vidiš kako cvjeta i ljubav i znanje i izgled i sve.

Samo, dokle li će me držati u pripravnosti ova moja trenutna odlučnost i želja za aktivnošću? Hoću li, opet, po ko zna koji put pasti u depresiju i mrzeti sebe, život i druge? Samo hrabro napred! Ne sme postojati ni tračak sumnje u ovom trenutku!

Komentariši