Nemoguća

On je tu. Stvarno ne znam zašto mi je bilo onoliko teško što ga nisam vidjala svega nekoliko dana. Sad je opet tu k’o što je bilo pre. Gledamo se, i to je sve. “Moji” me sve više odvraćaju od njega. Brat mi čak predlaže da krenem u lov na bogate momke. Kako je to žalosno kad neko hoće da upravlja  tvojim životom!

Medjutim, i ja sam pomišljala  na jednu takvu varijantu. Šta će biti sa mnom i ovim momkom u kog sam se zagledala? Ništa. On je lenj i nema zaposlenja i kad bi nekad došlo do toga da budemo zajedno ne bismo imali od čega da živimo. Ljubav nije toliko moćna da nam obezbedi hranu i sve ostalo što je potrebno za život. A ni ljubavi nemamo dovoljno, bar za sada. Ništa od nas!

Opet sam ljuta na njega. Na neki način ga i prezirem. I uvek tako: kad je tu ja bežim, smatrajući da me on ne zaslužuje, a kad ga nema, molim Boga da se pojavi. Kako je sve to odvratno. Pa, ja sam nemoguća! Samu sebe nerviram, sama se sebi skijam niz živce. Kad ću već jednom znati na čemu sam? Nikad ne znam šta hoću. Ako mi je stalo do njeg zašto mu ne krenem u susret? Ako nije, zašto ga ne ostavim na miru? Ili on mene…

Komentariši