Majčinstvo

He.. Mislila sam pisati o nečemu aktuelnom, ali kad vidjeh da nisam pisala ni o porodjaju ni o ovih 8 mjeseci majčinstva… predomislih se.

Postati majka i nije nešto o čemu se baš ne priča. Priča, priča, i te kako. Probile su mi uši razne kolegice, drugarice, poznanice proteklih godina o majčinstvu, o svojoj djeci. Toliko im je ta tema bila važna da sam se vrlo često osjećala nekako… izolovano. Jer nisam imala djecu pa samim tim ni tog osjećaja, a ni želje da pričam na tu temu.

Sad imam Lenija i donekle shvatam zašto su žene toliko zanesene pričom o djeci. Kažem, donekle, jer… Pa, bilo ih je i koje su pretjerivale.

Rodila sam, dakle, sina.. i to dva dana prije Nove 2004. Zdravog, slatkog, žutog, crvenog bebca… 🙂
Ah, kako je bilo, ne pitaj…
Ludo i nezaboravno, što se obično kaže.
Veliko i neponovljivo iskustvo.
Kad bih opet rodila, sigurno bi opet bilo neponovljivo, jer svaka trudnoća i svaki porodjaj je nešto za sebe.
Ne želim opisivati do u tančine svoje porodjajne muke, sve ionako stoji u mom ljekarskom žurnalu.
Reći ću samo da mi je prvo pukao vodenjak, a onda sam gotovo 24 sata iščekivala trudove. Pravi su otprilike tad i nastali, ali ja sam požurila u bolnicu, čim sam osjetila blaga treperenja u stomaku. Bila su u vidu neke strepnje…
A onda su nastala moja porodjajna putešestvija. Išto je sporo, jako sporo.
U bolnicu sam došla negdje oko 4 ujutro, a rodila tek u 18:07,  popodne dakle. Tražila sam da mi ubrizgaju epiduralnu anesteziju, koja mi je ublažila bolove, ali pogoršala ili usporila trudove. Kad sam se konačno otvorila potrebnih 10 cm ila spremna za radjanje, nešto nije išlo kako treba.  Tiskala sam svom snagom i voljom koje, da, bješe na pretek! ali ništa se nije dogadjalo. Kasnije sam doznala da je djetetu glava bila postavljena malo nakoso, tako da je bilo neophodno primijeniti instrumente. Leni se rodio pomoću vakuumskog ekstraktora.
Bilo je.. hmmm, svašta, nisam se baš provela, ali sve se završilo dobro.
Na kraju svega sam morala u operacionu salu jer sam bila dobrano ispucala, pa su me tamo zakrpili. Mogu slobodno reći, dobro su me zakrpili. Zadovoljna sam, i uopšte, zadovoljna sam osobljem i pomoći koju sam dobila u porodilištu.

Moram reći da sam se porodjaja plašila još davno, kad nije bilo ni pomisli da ću biti trudna, a kamoli nešto više. Moji strahovi su, pokazalo se, bili opravdani. Da li to podsvijest upozorava? Ne vjerujem. Mislim da se svaka žena napati dok rodi, ali se sve brzo zaboravi. Valjda je samo tako zagarantovan produžetak vrste.

Leni je sada gotovo 9 mjeseci star i prekrasan je dječak. Stalno govorim da ljepši nije mogao ispasti. Sladak je, veseo, pametan, ma sve je on kad o njemu govori njegova mamica.

Do sada je bila borba da se odspava 5 sati u cugu, ali bogami, rijetko sam to doživljavala. Bilo je najgore u početku, sad je već bolje  jer spava cijelu noć, a i ne traži jesti, hvala Bogu. S djetetom uvijek ima nešto, jer stalno prelazi iz faze u fazu. Čim skužiš dokle je došao u razvoju i uhvatiš mu ritam, a on već počeo nešto novo i tako stalno. U nedogled. Neka djece.. Djeca su ukras svijeta.

Komentariši