Ljubomora

Dakle, bilo je to ovako. Sa svojim uobičajenim društvom ona dolazi na svadbeno veselje, iako je, pre toga, bila odlučila da nikud ne izlazi zbog osećanja kajanja koje nastupa posle tih pohoda. Zastaje i počinje da odmerava pridošlice. redom. Kad joj pogled skliznu na poznatu siluetu, ona ga brzo skrenu u stranu. Odluka koju je prethodno donela bila je da ga malo otkači kako bi on malo više pažnje posvetio njoj. On igra i kolu, a ona luta i dalje pogledom po svetu. Odziv gradjana (tj. seljaka) bio je više neko veliki. Okupilo se mnog ljudi. Muzika svira, harmonika svira sve isto kolo: Kalesija. Kako odvratno! Sve je odvratno i ona upravo misli kako je ni sam Bog ne bi navratio da dodje na tu glupu zabavu da nema tog prokletog momka zbog koga ona dolazi. No, dobro. Ima vremena za kajanje i popravljanje .

Pošto ne uspeva da ga ni trunke približi sebi, ona počinje da gubi nadu. On je više ne… voli… Ali, ne mari. Ona počinje da igra, ali joj klizav teren ne dozvoljava da se potpuno prepusti igri, ritmu muzike Povremeno ga traži pogledom, ali šta to vredi. Dolazi rodjak Vala i ona s njim počinje uobičajenu komediju koja je prožeta tučom izmedju njih dvoje . Ponovo pravi gluposti, iako je sebi obećala da to više neće raditi.

Okreće se i…. neko je ošamari! Tj. niko je nije ošamario, ali kao da jeste, kad je vidjela svoj dugogodišnji predmet razmišljanja kako stoji sa, zamislite, nekom personom. Reč persona je ženskog roda , a i ova persona, što je s njim stajala, bila je, takodje, ženske veroispovesti. I, eto. Bilo joj je nekako neprijatno i neugodno. Osećala se poniženom, izigranom, ostavljenom, a zapravo, ne znajući zašto. Ta, Bože moj, nije ga ona privezala za sebe, pa da on ne smije nikud maknuti, slobodan je čovek, šta ćeš. A, bogami, nije ni išla s njim.

Elem, bilo kako bilo (a bilo je ćoškasto), vreme je prolazilo. Možda je stajao oko 20-30 minuta s njom, a onda ga je ona videla samog. Pitala se što je nije otpratio ako je otišla kući. I šta, ako nije? Onda je zainteresovalo, kako ona, zapravo, izgleda, onako, recimo, izbliza. Dobro je zapamtila njeno lice, tj. oblik lica, delove odeće i frizuru. Pa, zar mislite da nemam dobro zapažanje?
Prilika da je vidi, pružila joj se ubrzo zatim. Igrala je i tako je, igrajući, spazila da stoji, na nekoliko sm niže nadmorske visine od nje. Bila je zadovoljna onim što je videla. Tj. njen izgled ju je obradovaj, jer nije bila baš za pohvalu, namalterisana sa dva-tri sloja kozmetike izgledala je, upravo, k’o šareno jaje na prodaju. “Rasplodna kobila”.

Oh, stvarno nema prava da tako govori o nekome koga i ne poznaje i nema prava da se ljuti ni na koga, ali , eto, jezik i olovka lete pre mozga da odrade svoje!

“Ali, ja nisam takva. Mislim, zlobna. Šta mogu ako me on više neće?” govorila je sebi u bradu. Onda se smirlia i osećala pobedonosno. Jer, ona je, ipak, bila bolja od one druge bar za biberovo zrnce, i ako ne i za nekoliko stoleća. Ali, on je bio pokvaren i ostaće takav. Što mu je to trebalo? Zar da joj dokaže kako i on može naći sebi curu? Hvala, ne treba (u njeno ime)! A, možda, ju je, stvarno, šikanirao. Ali, šta sad, dragi moji i drage moje?

Povreda ponosa je jaka i bolna. Čudno, ali kao da se ništa nije dogodilo. Toliko je spremna da mu oprosti da bi to odmah učinila. Čudno! Zar ga toliko voli da mu rpašta sve moguće greške i greščice? Zaista, čudno! Ali, ne, ona ga ne voli. Ona se oseća tako prazno da gotovo i ne zna za osećaje, a pogotovo ne za one dublje kao što je ljubav.

Ne, ne zna ni ona. Čudno! Gadno! Šta sad, narode? Ništa, idemo dalje, po šumama i gorama, po glupostima i morama, kroz sve ono jadno i smotano “što život se zove”.

“Samo još nešto. Kazna se mora izvršiti. Biće to njegova dugogodišnja robija u mom srcu”. Upravo je iz pravca neba pao neko ko je dugo bio na visini! Jah!

Komentariši