LJUBAV

Volim ga. On mi je postao sve. Ne dam sumnjama prostora. Šta će biti, neka bude.
On, njegova ljubav prema meni, moja ljubav prema njemu, sve me to tako ispunjava da bih svemu tome mogla okrenuti ledja.
Volim ga. On me čini srećnom, pa makar i ne bila s njim.
Tek sad kad je otputovao u Bosnu vidim koliko mi znači.

Uvijek imam običaj da rezimiram pojedine periode u svom životu. I sad mogu reći da, poslije Ede i onih osjećaja za koje sam mislila da su ljubav, konačno osjećam nešto veoma jako (i za razliku od onih bolnih, ovi me usrećuju) JA VOLIM…
Osjećam da živim, srećna sam. Možda, po prvi put u životu…

I, kako je to čudno… Uopšte, nismo skupa, daleko smo  6oo km, vidjamo se periodično, ali, ipak, smo tako vezani. On meni nedostaje zato što je otišao u Bosnu, ali i u tom gradu u Švedskoj mi je daleko. Da li je onda ljubav iluzija, kao i sve drugo? Zar će mi pomisao da se vratio u Švedsku umiriti? Teška pitanja, a ne želim, uopšte, da o tome razmišljam. To je jednostavno tako i gotovo.

Našli smo se, zbližili, srodili. I sada jednostavno osjećamo potrebu jedno za drugim, potrebu za kontaktom, pa makar to bilo preko SMS ili e-maila. Isprobali smo mi sve vrste komunikacija, ali je ona izmedju naših duša i srca najjača!

Komentariši