Juni 1995

Četvrtak, 01.06.1995.

Sanjam drago biće.

Petak, 02.06.1995

Rano sam završila sa školom. Razlog: umro čovjek u našem centru, pa se svi djaci iz našeg centra koriste tom jedinstvenom prilikom da izvrdnu iz škole. Kažem ja: kad je njima umro čovjek, umro je i meni. I odem iz škole.

Svratim u jedan gradić. Lijepo je počelo, ali loše završilo. U Tollosu su sijevale munje. Ne znam da li sam to ozbiljno htjela, ali puklo je medju nama. Nisam mogla više izdržati monotoniju. Bila sam ljuta bez razloga. Možda sam mu u oči istresla i ono što nisam trebala. Vrijedjala sam, više bez razloga, nego s njim. I tako.

Kaže: po tudjoj koži nijedna ne boli.

Istina. Da se meni to dogodilo, znala bi i kraljica Margareta. Žao mi ga je. Ali, u jednom trenutku osjetila sam da on mene, u stvari, ne voli, nego da je još uvijek tu samo iz navike. Ta, šta će od mene, kad se ne može oženiti sa mnom, a ne može imati ni kompletan odnos sa mnom. Ne želim da ga još više mučim.  Možda je ovako bolje i za mene i za njega.

Ponedeljak, 05.06.1995.

Da ne povjeruješ. Mislila sam napraviti šalu, da izglumim razlog, ali već sada mi sve izgleda vrlo ozbiljno. Pa, ja sam mu, u stvari, rekla da ga ne želim više vidjeti. Bila sam neopravdano ljuta. Najgore je što ja još uvijek mislim da je to bila samo moja mala igra i da će sve biti nastavljeno po starom. Oh, ja stvarno ne znam šta hoću. Dosadila mi je ta jednoličnost, ali, ipak, zar bih mogla bez njega? Ima jedan dio mene koji uživa u njegovom prisustvu.

Utorak, 06.06.1995.

Škola. Priprema za pismeni ispit. Užurbanost i trema pred ispit. Vidim ga – na povratku kući, stoji kraj telefona. Gleda kako voz odlazi. Žao mi ga ponovo. O, Bože, šta može uraditi ova moja, luda glava. Moja lakomislenost!!! Ali, zašto je on to tako ozbiljno shvatio? Uvijek mi je čitao misli, pa se čudim zašto sada nije prozreo tu moju neslanu šalu  i shvatio da ja samo igram jednu malu, neozbiljnu igru. Ili, možda, najozbiljniju igru – igru osjećajima, na žalost, tudjim.

Srijeda, 07.06.1995.

Pismeni ispit iz danskog jezika. Uspješno okončan. Gledam kako se Samir pati ispred mene. Ipak, nije mi ga žao, jer je on uživao dok sam ja sjedila u klupi. Nije bio redovan, logičke posljedice su tu. Opet završavamo rano. Razmišljam da telefoniram, ali se sjetih da je puklo. Baš šteta. Navika je nešto teško.

Četvrtak, 08.06.1995.

Pripreme za usmeni ispit. Opet rano završavamo. Osjećam se prazno idući kući. Ipak, šta imam od života? Ipak, bilo je bar malo lakše s njim. Ipak, ipak…

Petak, 09.06.1995.

Uspješno obavljen usmeni ispit iz danskog jezika. Ali, ne znam zašto sam imala onoliku tremu jutros. Dvanaest godina sam išla u školu, ali nikad nisam imala toliku tremu kao danas. Medjutim, kad je došao čas ispita, ja sam tako ležerno ušetala u učionicu, i čak se počela malo zezati sa cenzorom. Bilo je dobro. Meget, meget dygtigt. Tako je bar rekla cenzor Birgitte. Zaključak: kad najviše grmi, najmanje kiše padne. Tako kažu.

Subota, 10.06.1995.

Čvrsto odlučujem nazvati Adu. Želim  konačno riješiti i raspraviti o svemu. Želim prekinuti ovu agoniju u mojoj duši. Dosta je bilo laži i nejavljanja. Ipak, ja nisam kao on, da jednostavno prekinem sve, ne rekavši ništa. Ja želim raščistiti sa jednom stvari, i onda započeti drugu. To je što se tiče osjećaja.

Inače sam u svakodnevnim poslovima jako rasijana. Ne uspijevam završiti jedan posao, a već započinjem drugi. U životu nije tako. Moram raščistiti sve.

Ponedeljak, 12.06.1995

Telefon zvoni i javi se on. Počinjem razgovor, a već ne ide. Zapinje. Zar je moguće da sam još uvijek tako slaba prema njemu? Ali, ne. Nije prilika ni mjesto za razgovor. Ljudi sjede na recepciji i pričaju. Kako mu reći sve što želim, kad su svi naćulili četvoro uši. Ne ide ovog puta. Ali, drugi že put biti još bolje. Reče mi da će me nazvati sutra ili prekosutra. Znam, slagaće opet. Ali, ne marim. Nazvaću ja njega opet i riješiti sve.

Utorak, 13.06.1995.

Škola. Opuštanje poslije ispita. Zadnji dan sa profesoricom Tovom. Bila je dobra – šta ćeš! Sve mi nekako djeluje kao da je naša, s obzirom da zna govoriti naš jezik. Pri povratku on opet stoji kraj telefona. Pomislih: zar je on takav da se ponaša kao neki pubertetlija. Zanimljivo, kad god “moj” voz dolazi, on stoji u govornici. Zar je to jedini način da me vidi? A šta ćeš, možda i jeste, kad sam mu rekla, da se nećemo vidjeti više nikada. Iz Tollosa zovem telefonom. Kaže da se nadao svo vrijeme da nije puklo medju nama. A ja još uvijek tvrdoglavo tvrdim da jeste. A ne mislim tako.

Srijeda, 14.06.1995.

Riješila sam s Adom. Nazvala ga i rekla da mi ne treba lažljivac. Rekla sam “sretno” na kraju. Ne vrijedi produžavati agoniju. Ipak, i dalje ne prodje ni jedan dan, a da ne pomislim na njega. 30.08.1996. sam dopisala i ovo: Ne želim se sjećati ovoga. Svaka pomisao na njega izaziva u meni gadjenje i odvratnost. Mrzim ga.

Petak, 30. 06.1995.

U drugom centru. Barake! Ljuta sam, a ne znam zbog čega. Obično sam derište, koje se naljuti bez razloga. Zanimljiva djevojka od 23 godine. Obožavam da me vole , a ja da ih mučim.
Čestitala sam mladencima. Aja se oženio. Poznajem tu djevojku. Poznajem tu vrstu žena. Ranije sam ih zvala “patkicama”. Slušaju, rade, kuhaju i peru, nemaju svoje “ja”. A, ipak, su srećnije od mene koja imam i previše svoga “ja”. Udaju se i žive. Ne, ja ne bih bila srećna kad bih se udala.

Komentariši