Još uvijek boli…

Pola jedan popodne. Ležim u krevetu i plačem. Po ko zna koji put u zadnjih godinu dana. Sama sam. A pomoći niotkud. Kao da su me svi izdali, a znam da nije tako. Izdao me je samo onaj kome sam svoj život bila posvetila. Još uvijek me boli ta izdaja, toliko boli da jednostavno moram zaplakati svaki put kad se sjetim svega.

Prvi put sam u životu dobila problem i niko mi nije pomogao. Onaj kog sam najviše voljela, okrenuo je glavu, ispsovao se i otišao. Obrisao je patos mnome, samo zato što sam imala problem. A gdje je ljubav koju je toliko veličao i naglašavao? Zar ljudi koji vole ne bi trebali da pomognu voljenoj osobi kad ima problem?

Možda sam konačno shvatila da me nije ni volio, da je sve bila neka igra, neki njegov hir, možda kriza srednjih godina koja ga je navela da se malo poigra dok još može. Zašto sam se ja morala naći u toj igri? Zašto ranije nisam shvatila da on nije osoba za mene? To nije bila ljubav, samo je ljudima oko sebe nanio bol. Prvo njoj, svome sinu, pa meni i našem sinu.

Leni… je sada u vrtiću. Šta li radi moje dijete? Spava sigurno… Da li se brinu o njemu, da li mu je dobro…?
O, Bože, kako je teško…

Pokušavam da rezonujem čak i kad sam oblivena suzama.
Razmišljam…
Borim se…
U zadnjih mjesec-dva sam naučila puno toga, sad imam razne metode kako da se borim sa svim ovim nedaćama koje me prate. Ali, samo ja znam koliko je teško. Želim ostvariti finansijsku nezavisnost, ali bojim se da idem u pogrešnom pravcu Teško je samom čovjeku bilo šta postići…

Danas sam imala ispit iz webdizajna, i kao uvijek uradila sve, briljiram na tim ispitima u školi (jer su daleko ispod mog nivoa), ali šta da radim… Sišla sam s konja na magarca, ali i to je jedna od popratnih konsekvenci mog famoznog dolaska u Švedsku. Kuda dalje i kako?

Samir?
Možda jedina svijetla tačka u mom životu trenutno. Nasmije me do suza, ali ja, ne mogu ništa da mu pružim, nemam ništa da ponudim. Ja sam, jednostavno, i psihički i fizički i emocionalno krahirala. Porobljena. Olupina. Tako se osjećam.

Nevjerovatno. Zašto ga još uvijek volim? Da li je ovo neka začaranost ili sam ja samo toliko glupa da ne mogu da shvatim da me je ostavio, da je rekao da me ne voli, da mi je prikačio masu etiketa, ponižavajućih imena, pa, zar se ne sjećam šta je drugu pisao u mailu o meni? Zar se ne sjećam prepiski sa svojom sugradjankom? Ostavljanja “one koju najviše voli” u suzama i šoku?

A možda mi se samo čini da ga još volim. Možda je ovo zbog samoće…

Komentariši