Gutanje ponosa

Kad me za tebe pitaju, najlakše mi reći da si umro. Ima istine u tome, mada znam da se ta istina tebi ne svidja. Znam koliko strahuješ za život, koliko si postao egocentričan i sebičan. Nisi li i otišao baš iz tih sebičnih razloga?

Eto, još malo blata nalijepih na tebe, ali još uvijek ne mogu da te zaboravim. Ali, uspjeću ja to valjda? Da li to želim? Nisam sigurna.

***

Juče je moj dragi Medo opet našao oglas za posao za mene, i poslao mi link. Kaže, ako mi ne smeta… Ah, sve je ovo tako konfuzno… Smeta mi, jašta nego smeta, najradije ne bih imala nikakvih kontakata s njim, samo da nije Lenija. Da nije djeteta, otišla bih i u pm odavde, samo da ne moram da budem svaki put kad mi pruža “pomoć” – u stvari ponižena. Jer čovjek koji me je tek tako ostavio, sad hoće da mi “pomogne”, ma kakva je to komedija?

Znam, htio bi on po svaku cijenu da ostanem ovdje, da moće da vidja sina, da ga dijeli na pola, kao da je to neki predmet. Eh, šta da se radi, moram svoj ponos progutati i skontati koji potez je najbolje rješenje za moje dijete. Uljudno sam se zahvalila i prihvatila opet ono što mi Medo servira.

A Leni… Pametno dijete:)
Kad je sa mnom, plače za ocem, a kad je s njim, čujem da ni njemu baš ne cvjetaju ruće. Naprotiv, malac ga tuče svesrdno, ma i neka je… Ako niko, a ono Leni će nas opet spojiti..

***
Ah, jadna je tvoja socijaldemokratija kad si diktator u duši.

Komentariši