Fotografisanje

Negde skoro sam bila planirala da izvadim ličnu kartu. Uopšte nisam znala na koji način se to radi i na kom mestu. Onda ja, umesto da pitam svoje bližnje za savet, ja zamišljam kako bi bilo da na putu da napravim taj posao, sretnem svog “momka” i da mi on pomogne. I, zamislite, to mi se i dogodilo! Sretnemo se i zajedno krećemo u grad. Sve vreme ja ne mogu da dodjem sebi zbog njegovog prisustva. Srce kuca ludo, samo što ne iskoči. O, Bože, šta mi je?
Prekoravam samu sebe i vičem  glasno u sebi: smiri se, prokleta bila. Čak ne mogu ni da pričam kako treba, rečennicu su mi kratke, odsečne, jedva izgovorene. Uzbudjenje preveliko. Zašto?
Zašto, kad sam sebi, u poslednjih nekoliko dana, stalno govorila da je naše vreme prošlo? Zašto mi on još uvijek nešto znači? Dok sedim i ovo pišem čini mi se da sam potpuno hladna što se njega tiče, da ne osećam više ništa prema njemu. To što sam osećala i pred taj susret s njim. A onda odjednom bura osećaja, uzbudjenje koje mi nije dalo da se smirim.
Zašto tada nisam osetila ovu hladnoću prema njemu? Ne! Sve je tada otkazalo poslušnost, i srce, i telo, i jezik. Sve! Oh, Bože, a tako je besmisleno sve ovo izmedju nas.

Tri meseca gotovo da je prošlo od našeg ljubavnog ugovora kad smo se lepo dogovorili da ćemo nešto uraditi, po pitanju koje nas oboje odavno muči. I opet smo bili neposlušni. I onda sam ja izgubila volju i nadu (koje su oonako bile očajne), prepustila ga njegovoj sudbini i počela zaboravljati. Ili mi se samo tako činilo. On je, ipak, uvek, u svakom trenutku bio prisutan u meni. Mislila sam da je kraj, da se nemam čemu više nadati, nemoguće je izvršiti ujedinjenje.

Izgledamo kao Jugoslavija u malom – razjedinjeni, a još uvek vezani. I, dakle, dok ja mislim da mi on ništa ne znači, on se pojavljuje i u njegovoj prisutnosti ja ne mogadoh prepoznati sebe. Pomislih: eh, reci sad, Jasmina, da on nije za tebe i da ti ništa ne znači!

Badava sve, ne mogu protiv srca! Ono je maltene ludo kad je on tu, blizu njega. Oh, prokleto bilo i ono sad!!!
I šta onda? Pa, vidjala sam ga ovih dana često i onako, malo smo se gledali. Istraživali nepoznate predele!

Išao je sa mnom u fotografsku radnju i kad smo ulazili prozborio: “Idemo da se slikamo zajedno za ličnu kartu.” Ma, dobro, što vam otkrivam sve u detalje. Neke slatke trenutke treba ostaviti samo za sebe. Dobro reče onaj glumac iz “Boljeg života”: “Iskrenost treba čuvati samo za sebe.” Ko zna, možda biste me i vi izdali. To ne znači da vam sve ovo lažem, ali ni da pravo kažem. Sve u svemu, zaključak je: bez obzira koliko ja lagala sebe i uveravala se da mi on ne znači mnogo, da je on niko i ništa i da me ne zaslužuje, moje srce misli drugačije. Do djavola, ko je njemu dao pravo da misli, ono treba da oseća. Mozak je tu da misli. Pa, dobro, moje srce oseća drugačije. Jeste videli kako je ludo udaralo o svoj oklop kad su moje oči videle ono što već odavno najviše vole da vide. Ludački je udaralo, verujte. Grozno je to kad ne možeš da uspostaviš kontrolu nad sobom. A ja nisam mogla da se kontrolišem punih 20 minuta, ako ne i više. I kad sam se konačno malo pribrala, rastali smo se. I eto, moje nesreće…

Sad ponovo ne znam na čemu smo. Pitam se da li smo, uopšte, i počeli nešto? Odgovaram: možda. O, jesmo nesposobni. U svemu drugom smo 1000 puta bolji i pametniji, u težim stvarima se snalazimo, a lake nas muče. Nešto s nama nije u redu. Od početka nije išlo, trebalo je reći. Pa i da smo slepi trebali bismo videti da nešto ne štima. Hajde, dragi moj, da to otkrijemo! Važi! Na posao.

Što se ostalog tiče, prava je propast. Nastojim proći s odličnim uspehom, ali slabo mi ide. Dobijam neke petice, ali nikako da neutrališem one malo gore ocene. Ali, ali, uvek postoji ali.  Sve ima svoje ali, i ljubav ima svoju alimentaciju.

Što se fakulteta tiče, izgleda da će to biti moj neostvareni san. Hajde, Jasmina, ne gnjavi, kao da su ti se drugi snovi ostvarivali…
I, eto, nigdje mi ne cvetaju ruće. Gluposti, ni trava mi ne raste dobro. Najviše ima koprive, čička i boce. Ha,ha! Sve me nešto smeta, vredja i boli. Oh, Boginjo, pa poznajem li ja okus normalnog života?

Komentariši