Drška od kišobrana

I, eto, šta da se kaže? Životari se. I, šta da vam pišem, ja, ta i ta, tako nesrećna i tako vesela devojka? U stvari, želim da pišem, samo ne znam o čemu.
A znate što kažem, “nesrećna i vesela Jasmina”? Pa, zato što sam pred publikom vesela, kao bez ikakvih briga, a u duši tako nesrećna i smotana. Dobra gluma, zar ne? Šta ću, Bože moj? Ne mogu ništa promeniti.

Šta sam ja? Jedan obični insekt u ovolikom svetu. I, šta ja sad mogu izmeniti i popraviti kad je sve, bar za mene, pokvareno i ništa mi se ne svidja, a ja tako sićušna… Ne , ne mari, idemo dalje, putujmo kroz život i želimo da dalji put bude što ravniji, bez prepreka, po mogućnosti asfaltni ( Ha, ha)

Bogami, ovaj moj životni put je sama kaldrma. Jadnica ja, sva se izlomih, isprebijah i umorih, idući ovom trnovitom kaldrmom. Bože, da li će ovaj moj život biti ikad moderniji bar malo, pa izgraditi asfaltne puteve za sebe i mene? Ako to ne učini, proglasiću ga nesposobnim i kukavicom. Pa, sad neka vidi šta će…

Znate, kako mi prolaze ovi dani? Pa, glupo. Idem u školu svaki dan, srećem iste ljude, učim koliko mogu (a ne mogu baš puno), nastojim se udebljati (ali mi vazduh baš nije posebno hranljiv), vježbam (hoću reći, radim gimnastiku), čeznem za promjenama, aktivnim životom, za osvajanjem…

Nosim jednog mladića u mislima, možda i u srcu, ali nema sreće u toj stvari. Sreća odmiče sve dalje. Jednom sam je videla. Nije se ni osvrnula na mene, a kamo li da me pozdravi i popriča sa mnom. A ja htela da postanemo prijateljice, da se družimo svaki dan, pijemo kafu, jedemo čokoladu i osvajamo mladiće i ostale osobe.

Taj mladić koji obitava u mom mozgu (i srcu) i koji , izgleda, ne misli izaći odatle, nekako me malo škaklji (golica). Ja ga  isterujem, kažem: “Izadji na pet minuta.” Ali, on ne haje, izgleda  da mu je lepo u mojoj glavi. O, Bože, šta ću ako se preseli i u neke druge organe?

Ne daje mi ništa zauzvrat. Ili se mni samo tako čini. Nekako je hladan ovih dana. 16.2. bilo je sijelo na Topliku. Tu sam malo preterala, bar po mom mišljenju. Pre toga, jedno drugo veče i na jednom drugom mestu, on me je pitao zašto mi je tako mrsko da se pozdravljam s njim. To njegovo pitanje mi je bilo nejasno, pa sam se samo nasmejala. Kasnije sam skontala da sam ja, zaista, uvek prema njemu bila nekako rezervisana, da sam , iz obzira prema bratu (koji je često bio sa mnom), čak bila i drska prema tom momku. Ne želeći da se otkrijem pred bratom, ja sam činila sve suprotno onome što sam osećala i što sam mislila da uradim. E, pa, sve te propuste ja sam htela da ispravim na sijelu 16.2. Kad smo se pozdravljali, rekla sam “Hoćemo li se sad lijepo pozdraviti?”
“Hoćemo”, rekao je.
Pružila sam ruu i rekla “Merhaba”. Odgovorio je istim gestom. Posle toga sam pitala da li je bilo dobro (mislim, to pozdravljanje), klimnuo je glavom, uz osmeh, tako očaravajući, ali, ipak, ne dovoljno zavodljiv da padnem u trans. Dakle, htela sam da dokažem da meni uopšte, nije mrsko da se pozdravljam s njim. Naprotiv! Ja baš obožavam da ga pozdravim, da budem s njim, da pričamo danima, ali on to sve, izgleda, pogrešno tumači. Pa, kako i neće kad sam ja i odavala utisak tako nemoguće i drske i smotane i odvratne i… osobe.

Kasnije sam igrala u kolu, šetala sa nekom poznanicom, budalasala i pravila gluposti do mile volje, zbog čega me brat kasnije prekoravao. Jednom je “momak na kog mislim tako mnogo” došao da igra kod mene. Držao je kišobran baš u ruci za koju sa se trebala uhvatiti. Namjerno. Pitala sam za šta da ga uhvatim. On reče: za dršku od kišobrana (ha, ha, ha). Šta ću, morala sam ili izići iz kola ili se držati za njegovu prokletu dršku od kišobrana. Odabrala sam ovo drugo. Kad više ni tako nisam mogla izdržati, raskinula sam kolo i tako smo razdvojeni igrali, a ja kao da sam vodila. On je rekao da baš i nije toliko neophodno da se držimo za ruke, a ja uzvratila:
“U pravu si. Ponekad sam alergična na nečije dodire.”
Izgleda da ga je to pogodilo, pa je odmah dao kišobran nekom svom jaranu i onda smo se spojili, ovaj, hoću reći, uzeli smo se, ovaj, za ruke. Varnice su sijevale tada. Ne, lažem. Nije se dogodilo ništa. Potpuno hladni, ko sneg koji je tada padao. Mislim da smo se potpuno ohladili.

Od tada smo, Bože sačuvaj. Strahujem da će se ugasiti i ovo malo žara što je još ima u peći. Šta ću onda, jadna ja. Ma, boli me uvo za sve, je l’ tako? A drag mi je, djavo ga odnio. Iako je onako smušen (kao sada), iako uvek crven u licu, iako nizak rastom, iako bolestan često, iako, iako…

Doduše, ja nikad nisam gledala njegove mane, jer nisam takav tip, ali, eto, sad mi nešto te reči dodjoše pod olovku, pa ih ja nažvrljah. Neću više da ga kritikujem. Kakav je, takav je.

Samo muči me. Ne znam šta ću toliko vremena s njim. Znam, vidjam ga svaki dan, i nekako uvijek ga vidim “u mojoj zoni”, tj. vidim ga kad idem u školu, stoji na mestima kud ja moram proći, i tako uvek u mojoj blizini. Znači, značim mu nešto.
Ali, zašto više ne preduzme nešto,  ne založi se za dublje veze  sa mnom. Neće, lopov. E, pa, ne mora. Ja ne molim nikoga, pa neću ni njega. Još ću mu možda okrenuti listi.. Ma, boli me uvo za sve…

Komentariši