Depresija

Ja sam već dugo, dugo svjesna da patim od depresije. Koliko li sam dugo tek bila bolesna od te gadne bolesti dok je nisam postala svjesna?

Do djavola, zašto je onda nisam uzela za ozbiljno? Zašto nisam potražila liječničku pomoć?!

Sad, kad je bolest zaokupirala mnome, cijelom, još uvijek mislim da je se sama mogu izvući. Sumnjam, ipak… Čitala sam puno na internet stranicama i po svemu sudeći, male su mi šanse da se sama iščupam. Bolest je blokirala centre za raspoloženje i razmišljanje, osjećam bezvoljnost, ravnodušnost, nezadovoljstvo. Lako mi je zaplakati. Teško mi je obavljati bilo kakve poslove. U šta sam se to pretvorila??

Neću da pišem o razlozima. Samo bih se još više ukopala u svoj očaj. Učahurila sam se. Osjećaj je užasan. Kao da živim samo negdje duboko u sebi.  Znam samo da se moram osloboditi ovog osjećaja. Moram se trgnuti! Moram živjeti!

Nije bilo lako zadnjih mjeseci, pa i godina. Možda sam previše očekivala, pa mi se to obilo o glavu. Očekivala od Mede. Od nas.

Pa, ipak, šta bi bilo sa mnom da Medo  nije bio takav kakav jeste? Da mi nije pružio svu tu ljubav, da nije ispunio veliki dio mojih očekivanja, da nije… Zašto sam samo fokusirala na onome što nije ispunio, a šta sam očekivala? Znam da je potrajalo sve, uzelo je vremena, ali, ipak su svi putevi i staze čiste i slobodni. Negdje u dubini duše, to zaista cijenim. Ali, zašto mi neke stvari koje mislim da je trebao učiniti ili učiniti drugačije, zašto mi te stvari izazivaju bujicu ljutnje i nezadovoljstva? Ne bih trebala tako. Znam… Ali sve to pripisujem ovoj prokletoj depresiji.

I sada je Medo negdje na Jadranu (kao i prije 2 godine) i očekuje moju SMS poruku. Ja nemam volje da je napišem, a osim toga ne znam ni šta bih napisala. Još me drži moje prkosno nezadovoljstvo od prije dva dana kad mu rekoh da ne vidim da više imamo ičeg zajedničkog. On se odmara i ne reaguje na moje pozive u pomoć. Naravno, pretjerujem, ali sam, zaista, očekivala komentare na dogadjaje oko mene. Govorila sam za stan, prešao je preko toga, govorila sam za AF, ni jednom rječju nije reagovao. Da li je on “ogluvio” i “oslijepio” za mene, ili ja, ipak, očekujem previše?

U dubini duše mi je, takodje, krivo to što i ja nisam s njim na odmoru. Odluka da ide sa sinom je pala još u ono vrijeme kad je on bio “isprazan”, kad je mislio da sa mnom neće više biti. Pa, ipak…

Komentariši