Istorija jedne ljubavi

Reći ćemo da je sve počelo 8. marga 1993. Radila sam prvu smjenu na recepciji izbjegličkog kampa Borozija - Savudrija. Ušetao si u  moju "kancelariju" poput nekog otkačenog tipa. Djelovao si veseljački, bezbrižno, rekla bih, obješenjački. Tu je bio i Asim, koga tada nisam baš poznavala, a činio mi se…

Pismo zvano “zbrda-zdola”

A evo šta je pisalo u tom pismu: "Evo, uzeh da ti se javim ovim pismom, pošto imam tvoju adresu i puno slobodnog vremena. Najprije želim da te upitam za zdravlje, dakle, kako si i šta radiš? Što se mene tiče, j asam uvijek dobro i u vedrom raspoloženju,  mada…

Na obali mora

Nije baš tako bezbolno. Nedostaje mi čim sam ustala. Nemir me neki hvata. Ne da mi se sjediti u miru. Moram hodati. Nešto me tjera. Šta je to? Možda se nadam da ču ga vidjeti. Ne znam šta da mislim. Ne znam šta osjećam. Žao mi je zbog svega ovoga…

Nikad više

Nedelja, 28.03.1993. Nikad više... Trajalo je svega 15-tak dana. Nikad više... A možda smo mogli biti srećni. Nikad se ni s kim nisam tako dobro slagala. Niakd niko nije bio tako duhovit, nikad me niko nije tako volio. Ili je to možda bila gluma? Ne znam. Zbog svoje sumnje nikad…

Nikad dva dobra

Danas se moja porodica, zajedno sa mnom fotografirala za nove izbjegličke kartone. Dali smo 10 tisuća HRD, mada je to trebalo biti besplatno. Biciklom sam se odvezla do pošte, kupila razglednicu za gospodju Welz, napisala par riječi zahvalnosti za sve što nam je kupila i poslala, i ubacila koverat u…

Bicikl

Dobili smo bicikl za recepciju. Samo za službene svrhe! Nije bilo veće radosti za moju djetinju ili bolje, podjetinjelu dušu. Toliko sam vozila da su me noge zaboljele. I tako, idu dani...

Moliti Boga neću…

Zašto sad razmišljam o njemu? Prokockala sam svoju šansu. Šta sad hoću? Tako sam ga žestoko napala da trebam očekivati da me više nikad i ne pogleda. Pa, ipak, sinoć me pogledao. I to dvaput! Poslije toliko vremena. Taj pogled očiju plavih poput čelika, bljesak očiju jednog nindje, učinio je…

Ravnodušnost bi trebala biti zahvalnost

Utorak, 02.03.1993. I tako, ne navraćam često u ovu svesku. Medjutim, nemam šta pametno ni pisati. U posljednje vrijeme činim opet gluposti. Nekako sam rasijana i svi me kritikuju. Nalazim se izmedju hiljadu vatara. Ne umijem da se branim. Bespomoćna, poput djeteta. Pa, ipak, htjela bih nešto da postignem, da…

Pismo

I, eto, život nekako ide. Napisala sam pismo i predala. ILEGALNO. Znate, moji su protiv. Isto tako, napisala sam pismo Austrijancima koji su nam 24.1 donijeli sve one poklone. Zahvalila sam se na svemu i napisala da nam ponovo donesu nešto od hrane i cipele majci. Čime se još bavim?…