Bil’ se ti udala?

I dalje je sve isto. Oko mene se ništa novo ne dešava. Ipak, dok je sve oko mene monotono, jednolično i dosta iritirajuće, u mojoj glavi odvije se drama, burno je tamo, buka, lom…

Lomim se oko jedne, uvijek iste stvari. Dva su čovjeka ispred mene. Jedan voli, drugi komplicira. Vuče me zlo. Ne da mi se u mirnu luku; ljubav i toplina – to bi bilo sve. Ali i monotonija. A sad, drugi je zauzet, ali bi da pobjegne. Valjda meni. Nije mi jasno šta želi. Spominje budućnost. Materijalizam je izgleda, sve na što dolazim u svom razmišljanju. Kaže da samo želi nešto para skupiti i vratiti se nazad. U Bosnu.
Na kraju krajeva, svi mi imamo takve planove. Ali, on je zauzet. Tako prokleto zauzet. Oženjen. Nesrećan, kaže. Možda bi želio da dodje ovamo. Izbjegavala sam tu temu, jer realnih uslova za takvo nešto praktično i mena. Maštala sam o tome, ali ne i ozbiljno razmišljala.

Dopisujemo se. Čuli smo se i telefonom. Osjećaj je divan, pričati s njim. Čini mi se da se dobro razumijemo ili smo previše oprezni. Gledamo da onom drugom ugodimo. Ali, to ne znači da se u potpunosti sa svime slažemo. Ja se prva ne slažem s njegovim materijalističkim pogledom na sve. S druge straje, kritikujem Radu što nije više odlučan u stvaranju materijalnih dobara, kritikujem ga što nema auto, što ne traži posao, što ovo i ono… A on, jadnik, nema para, jedva preživljava. A sad, mrzim što Edo razmišlja materijalistički. O, Bože, užasavam se nad sobom. Kako raščistiti ovu zamršenu situaciju?

Rade govori non-stop o ljubavi, govori da me voli, dok Edo nikad i nije rekao da mu bar nešto značim. Ipak, sebi dozvoljava da u pismu napiše kako sam napisala pismo, da li je dobro ili ne. Kritikuje me. “Konačno si napisala jedno veoma lijepo pismo i raduje me.” Zamislite, znači, sva ona druga pisma nisu bila lijepa i nisu ga radovala. Kritikuje me. Znači, trebam njemu ugadjati kad pišem da bih na kraju dobila pohvalu. Ja ne prosim, dragi moj. Ne prosim i ne molim ni za što. Ako ti je stalo do mene, uzmi me takvu kakva jesam. Rade me nikad ne kritikuje. On me samo hvali. Valjda ni to nije u redu, mada mi prija. Prija mi da me samo hvale. Ali, znam da ni to nije dobro. Onda ne znam da li me kupuje ili je to za što me hvali stvarno istina. Najgore je kad čovjek ne zna šta hoće. Da sam pametna (hmm) ostabila bih ih obojicu.

Rado bih napisala sada ovo sve što sam ovdje, da mi se ne svidjaju njegove kritike, ali bojim se. Bojim se, ostaviće me. Baš sam glupača. Pa, ionako s njim nemam ništa. Tudji je. Nije moj. Ne voli me ili ne znam, možda i voli na svoj KRITIČKI NAČIN.

Do vraga i strah. Dokle ću se više plašiti da ću ga potpuno izgubiti, 100 puta sebi kažem, da te je volio ne bi se oženio. Pa, ipak, zbog brata ga razumijem, njegov slučaj ženidbe zbog “papira”. Ali, koliko sam u pravu? Da li je to bilo samo zbog papira? Da li ju je bar malo volio? I da li se, zapravo, može živjeti s nekim  a da se prema njemu ne osjeća ništa? Kad smo razgovarali telefonom rekao mi je da će mi napisati pismo o tome. Ipak, nije mi još napisao, jer je 10.10. morao da ide u BiH, da odveze auto svome bratu, koji je, navodno, prinudjen da se vrati.

Zamislite, šta me je još pitao preko telefona: Imaš li momka? A ja sam, onako, “tvrdeći pazar”, rekla, kako to da ti možeš imati i ženu, a ja ne bih mogla imati momka? Znam da sam pokvarena, jer sam mu, ipak, na kraju rekla da nemam. ( Ne dao Bog da me Rade tada čuo, jer on meni vjeruje sve, čak i da je ovo s nama najozbiljnije).

Nisam pravedna, nisam iskrena, a najgore je to što mi ove moje pustolovine mogu samo nauditi. Do sad su se moji duo-problemi rješavali sami od sebe, i to tako što bi jedan automatski, sam po sebi, otpak. Slučaj Ado-Edo, otpao je Edo, jer tada nije bio aktuelan slučaj, Rade-Ado, otpao je Ado. Ovaj sad posljednji najteži je slučaj. Triler. Trougao.

***

Imala  sam odmor, ali se ne osjećam odmorenom. Šivala sam neke prnje staroj, nisam se umorila od toga, ali, ipak, mi se još ne polazi u školu. Mladji buraz otišao u BiH, malo onako, stariji našao novi stan. Treba im para. Uvijek isto.
Ja nemam par. Još mi se ništa nije riješilo za SU (stipendija). Pih, sve bez veze!

Da, i umalo da zaboravim ono najvažnije. “Bil’ se ti udala?” I to je pitanje bilo na dnevnom redu. Naviknuta na muški način razmišljanja, nisam tome pridavala puno značaja. Bila sam istog momenta spremna, pa odgovorila: “Za oženjenog muškarca”?” Ne znam kako je primio ovaj, pomalo grubi odgovor-protupitanje, ali ga je ponovio i sljedeći put kad je nazvao: “Jesi li razmislila, hoćeš se udavati?” Iako o tome nisam ni razmišljala (jer nema smisla, kad je on već oženjen) i ovog sam puta spremno odgovorila: “Ne mislim ostati neudata.” Ostalo je opet sve neriješeno, 2:2.

Komentariši